KNJIŽEVNA KRITIKA: O životu žene

Uvek pod utiskom njene prethodne zbirke "Danas sam bila u našoj kući" (2016), koja sadrži nekoliko antologijskih ostvarenja, a kojoj, nažalost, nije posvećeno dovoljno pažnje u našoj kulturnoj javnosti, uočavamo da je u te dve knjige tematsko-motivski krug isti. U njega je smeštena žena koja plete priču i oko koje se plete priča - protiv smrti - čak i kada se o samoj smrti pripoveda, a ipak, dominantno osećanje junakinje je neraspoloženje i rezignacija. Ono, konstatujemo čitajući, preteže nad vedrinom.

Šta je uzrok tome?

Odgovora je svakako više, a neki od njih mogli bi biti:
svest, sada već iz perspektive zrele žene, o mučnosti odrastanja i različitih vrsta inicijacija; najpre prelazak devojčice iz detinjstva u mladost, dok još uvek, uprkos dolazećem, u idiličnom ambijentu pravi venčiće od poljskog cveća; potom, prelazak iz devojaštva u status žene, kada razume da žena u tom činu, a formalno po udaji, počinje da pripada muškarcu i kada, sasvim u neskladu sa njenom maštom, sa nelagodom koja instinktivno izbija iz nje, shvata da je žena poslednji put posebna u satusu mlade, dok je u venčanici, i da joj nakon toga sledi oporost svakodnevice (muženje krava, kuvanje kafe majstorima, smernost i blagost nad nezadovoljstvima i nesposobnostima muža...).

Potom ona koja pripoveda sasvim otvoreno, povremeno u ironijskom i autoironijskom fonu, kroz sopstveno iskustvo definiše najintimnije - i najsnažnije - osećanje majke, sve ono što podrazumeva činjenica da je sada potpuno odgovorna za život nejakog, nesamostalnog bića i da kao majka nikada više neće biti spokojna ("Svet je pun majki.

Majke su pune strašnih priča. Utrkuju se u njima. (...) Rodila sam sebi svog malog boga, on zna svaku moju misao.") Ta činjenica uslovljava nelagodu, katkad i fizičku bol (pri dojenju) i konstantnu žrtvu. Svu kompleksnost te zaokružene, visokoestetizovane slike trebalo bi da primimo ćuteći, s poštovanjem, a ipak, u svetlu vremena u kojem živimo, razmišljajući o tome da li je balans moguć. Gde je granica koju bi žena kao svesno i odgovorno biće morala da postavi? Gde se zaokružuje dete, a gde počinje ona? Mora imati sebe da bi valjala drugima. Ne banalizujući to stalno mesto, sigurno u životu svake majke, ona koja pripoveda ukazuje kroz konkretno iskustvo, sugestivno, na nijanse, na ono što se zaista ne sme prevideti.

Njena čula stalno su otvorena i za događaje kojima je svedok ili pak za one o kojima sluša - pretežno od žena: od bake (zapravo Velike Majke), koja - naravno - ima povlašćeno mesto u njenom sećanju jer je - arhetipski - inicira u stvaraoca ("Mene je baba učila da pletem.

(...) Ja, međutim, uopšte ne pletem. Pišem priče, to je ono što radim",) potom od majke, s kojom je u složenim odnosima i ambivalentnih najdubljih osećanja prema njoj ("Za nju, sve što nije bilo korisno bilo je štetno."), od prijateljice, čije je odrastanje obeleženo ponekad ekstremnim iskoracima, do konačnog iskoračenja iz tog prijateljstva, od školske tetkice koja je na svom mukotrpnom životnom putu i u neblagonaklonim društvenim okolnostima ostala samo izmučena supruga i večno zabrinuta majka...

No, one koje pripovedaju u zbirci "Pogled pod suknju sveta", prepoznaju sve delikatnosti erosa, njegovog rasplamsavanja, na početku veze, i trnjenja, u represivnosti zajednice zvane brak, njegovog očiglednog izostanka - kada "leptirići u stomaku ne rade istovremeno kod potencijalnih partnera ("Kaputić), o mimoilaženju o kojem smo mnogo naučili iz literature Pavla Ugrinova, o kojem nastavljamo da učimo i ovde.

Iako je život, po mišljenju one koja pripoveda, "skup mimoilaženja". Skup, ne niz, sigurni smo da bi se složila s tim da je priča mesto susreta i mogućnost za još niz novih. Zato, sretnimo se u njoj.