SKROMNI DRAGULJAR REČI: Sećanje na Lazu Lazića (1929-2023)

U nezaboravu za one koji su na vreme - ko bi ga znao čime sem možda svojim srcem - stekli tu privilegiju da ga upoznaju, s njim razgovaraju, osete blagodat kojim ozaruje svaka njegova knjiga, bilo da je za mlade, odrasle, da je esejistika ili umetnička književnost, filozofska promišljanja o čoveku, životu, umetnosti. Nezaboravan i onima koji su slušali njegovo virtuozno besedništvo.

Tu neiscrpnu glagoljivost koja je osvajala, u ovim vremenima površnosti i "lakih nota" neveliki broj, ali ipak, istrajne čitaoce i zaljubljenike u njegova dela i neprocenjivu stilistiku savršenih rečenice i vrtoglave bujnosti leksike. Bilo koju knjigu ovog svevremenog pesnika, mislioca i čoveka da otvorite, u njima ćete, u nekoliko rečenica, u jednom pasusu, samo u stihu, pronaći ono za čim žudi ljudsko biće, i tako utoliti žeđ jednom kapi sa izvora Bogom primane Istine, na kome se nadahnjivao ovaj divni srpski pesnik.

Kao dokaz nudimo sledeći zapis pod naslovom Snaga, iz njegove knjige zapisa "Razgovor o beskonačnom":

Tajna snage je u krhkosti.

Potekavši iz ravnice panonske, gde je ravno sve odatle pa dokle pogled seže, to prostranstvo uselilo se u njega i učinilo ga jednim od najplodnijih naših savremenika, čiji se naslovi i izdanja ne mogu ni nabrojati. I njegova dugovečnost je promisao Tvorca sveta, te tako time dobijena prilika da nam kroz svoja dela svedoči rođenjem stečenu sposobnost da te Bogom primane Istine podeli u decenijskom svakodnevnom pisanju.
U svojoj propovedi uz kovčeg ovog doajena srpske književnosti, sveštenik je citirao reči Sv. Apostola Pavla, a mi se usuđujemo da ih parafraziramo i one glase: da nam je sve dopušteno, ali nam sve ne koristi, i tako nas podsetio da je ovaj vrli srpski književnik koji je spojio početak dva veka, dvadesetog i dvadeset prvog, izobilno i izdašno delo ostavio nama i narednim generacijama, prepuštajući svakome da se tom delu približi, ili sasvim udalji birajući distancu. O estetskom doživljaju i dubinama misli i visinama spoznaja koje je kao mislilac i erudita prinosio na dar svome rodu, potvrđuju, sigurni smo, svi naslovi ovog umetnika. Valja se nanovo u to uveravati sad, kada je minuo ovim svetom.

Laza Lazić je znao da je čovek prah, od zemlje stvoren i zemlja da će biti, i veličinu svoga dela nije merio po pohvalama i hvalospevima, već po tihom odobravanju i razumevanju da to što je za svoga života činio, činio je ne u slavu svoju, već uzdižući onu silu Duha i postojanja kroz Reč. Jer, posle svega, verovao je, jedino reči i ostaju. Ako je čovek, pisac, stvarajući, rečima prilazio s uvažavanjem a ne manipulativno, u slavu Onoga koji je sve stvorio, pa i Pesnika, a ne svoju; u radosti davanja a ne prisvajanja.

Ova po svemu sasvim osobena stvaralačka Ličnost, uprkos svojoj skromnosti, ali i mirnom dostojanstvu, svakako je zaslužio više pažnje, ne zbog toga što je njemu bila potrebna, već što se odsustvom pažnje prema neizrecivo bujnom delu ovoga književnika oslikava stanje duha kulturne sredine kojoj je pripadao i opšte kulture naroda od koga je potekao. Ostavio nam je i dela u prebogatoj rukopisnoj zaostavštini, pri kraju života, oslabljenog vida, pišući na velikim listovima papira debelim crnim flomasterom. Na nama, još više na izdavačima, a najviše na odgovornima u kulturi u Srbiji u trećoj deceniji dvadeset i prvog veka je da to delo ozareno lepotom i dragocenim sjajem poetike ovog barda naše književnosti, pravog i istrajnog draguljara reči, sačuvamo tako što će se rukopisi u budućnosti objavljivati. Na polzu roda našega.