BITI SASVIM SLOBODAN: Karl Uve Knausgor

Pretpostavio je da će to trajati nedelju dana, možda dve. Ostao sam šest meseci. Skoro se ničega ne sećam, sve mi je mutno. Znam da nisam mogao da čitam, ni da slušam radio, čak ni muziku. Ne zbog nedostatka koncentracije, mada je i to bio problem, već zato što u meni naprosto nije bilo mesta ni za šta, i zato što me je sve što je dolazilo spolja bolelo. Mučio me je čak i prizor saksije s cvećem ili zavese. Bilo je užasno. A pritom nije postojao izlaz iz toga. Neprekidno sam morao da čamim u bolnom crnilu. Nikome ništa nisam govorio, šest meseci otvarao sam usta samo da bih jeo.

Bilo je proleće kad sam izašao iz bolnice. Toga se sećam. Tata je došao po mene pre podne, spakovao sam se i sve sredio. I Toril je htela da dođe, ali rekao sam da ne može.

Bila je u hotelu i čekala da me vidi. Ali taj dan ne pamtim zbog toga, ili ne samo zbog toga. Jer kada sam s ocem izašao napolje i pošao ka njegovim kolima, pod belim i toplim prolećnim nebom, obuzeo me je snažan utisak da svet nije na mojoj strani. Da ništa dobro neće proizaći iz mog života.

Bilo je ironije u svemu tome. Na jednom od grčkih ostrva doživeo sam epifaniju. Ne na Patmosu, tada ništa nisam znao o tom ostrvu, niti na Hidri, već na sasvim nepoznatom, malom i beznačajnom ostrvu na kojem sam proveo nedelju dana. Nije to bila velika epifanija, već toliko mala da je ni sa kim ne bih podelio, ali za mene je ipak bila značajna. Svakog jutra hodao sam kroz vodu do hridi koja se nalazila nedaleko od plaže, noseći torbu s peškirom, odećom i knjigama iznad glave, i tamo sam celog dana bio sam, čitao sam, kupao se i sunčao, a uveče sam jeo u restoranu i pio pivo posmatrajući ljude.

Bio sam nespokojan i nemiran na tom ostrvu, pa očigledno nisam hteo da budem tu, čeznuo sam za nečim što nisam mogao da odredim. Za ljudskim društvom svakako nisam čeznuo, jer sam uveče u gradiću bio okružen ljudima, a opet sam želeo da odem - pogotovo ako bi mi se neko obratio - mada ni tada taj poriv nije bio snažan i silovit. Jedne takve večeri odlučio sam da prošetam. Hodao sam uzanim ulicama dok nisam stigao do kraja gradića i izašao u pustu planinu, a onda me je iznenadna želja navela da produžim uzbrdo, do vrha.

Tamo je stajao visoki radio-toranj, crveno svetlo treptalo je u mraku. Seo sam, zapalio cigaretu i pogledao more, sasvim crno, s tačkicama svetlosti brodova na pučini. Nebo iznad takođe je bilo crno, ali nekako mekše crno od noćnog neba na koje sam navikao kod kuće. S vremena na vreme i gore su treptala svetla, bili su to avioni s aerodroma u Atini.

Da li je moguće biti čovek bez imena?, pomislio sam odjednom.

Bez identiteta?

Da li je moguće biti čovek koji nije vezan ni za šta?

Ni za prošlost i istoriju, ni za porodicu i društvo?

Da li je moguće jednostavno biti čovek na zemlji? Čovek koji može da ode kud hoće a da ono što vidi ne postavlja ni u kakav sistem, čovek koji razmišlja sasvim slobodno, tačnije koji sve posmatra kao da mu je sasvim novo. Da li je moguće biti čovek koji samo postoji? Koji nema ambicije, planove, teorije? Da li bih mogao da ne budem Egil Strej, već neko, bilo ko, niko? Da li bih mogao da budem mesto kroz koje svet slobodno struji, a da pritom i sam slobodno strujim kroz svet?

Drugačije rečeno, mogu li biti sasvim slobodan?

To je bila epifanija. Da budem čovek bez imena, bez prošlosti. Da samo budem čovek.

Tako mala epifanija ne bi imala smisla ni za koga drugog. Svakako sam pretpostavio da je drugi ne bi razumeli kao ja kada bismo govorili o njoj. Tako prosta misao gotovo se nije mogla ni nazvati mišlju. Naravno, naravno. Čovek bez imena. Bez identiteta. Zanimljivo.

Pomalo kao životinja, misliš na to?

Za mene je ta misao imala meso i krv i žive nerve. Znao sam da je tako nešto neostvarivo, ali pomislio sam da bi moglo biti životni ideal kojem treba težiti.

A kako da se čovek ne veže?

Mogao sam na primer da kupim veću jedrilicu i počnem da krstarim po svetu, sam na moru, da plovim kud hoću, pristajem gde hoću; otac bi mi sigurno slao sve što tražim, i mada mu se to ne bi dopadalo, već je video kako vetar duva i sigurno me odavno otpisao. Ipak, još tada sam naslućivao da su veze nešto unutrašnje, te da nema smisla odsecati bilo šta spoljašnje.

Ta ideja mi je ipak bila dragocena u narednim nedeljama i računao sam da će tako ostati do kraja života. Ali kad sam doživeo nervni slom, sve se preokrenulo, ceo život mi se promenio u jednom mahu, jer mi je posle toga samo bilo važno da ponovo ne dospem na to strašno mesto koje sam nosio u sebi. Lekari su govorili o čvrstim strukturama, stabilnim odnosima, o preglednosti i rutini. A to je naravno bilo suprotno mojoj ideji o slobodnom čoveku.

(Odlomak iz romana "Jutarnja zvezda", koji će 1. decembra biti objavljen u izdanju kuće Booka)