KNJIŽEVNA KRITIKA: Iskustva grada

Zagledani su u urbane pejzeže (trgove, ulice, pijace...), ili pak, po sili nužnosti ili slučaja, postaju njihov deo (u studentskoj menzi, na železničkoj stanici, u gradskom prevozu...). Svi ti prizori i iskustva, praćena intenzivnim emocijama i doživljajima, a stalnim stanjem usamljenosti, povod su da se sagleda i opiše i ono što je i izvan tih "fotografija" ili proseva sećanja.

Zato "pred vrelinom okađenog grada", negde na granici proleća i leta, lirski subjekt oseća "metež i bruj kao u košnici", ali i bezsadržajnost tih ćelija, u kojima "nema meda", jer je "saće odavno isisano". Ovde sa osećanjem prirodne distance, koja je karakteristična za lirske subjekte i u većini drugih pesama, on uviđa ispražnjenost i iscrpljenost grada i bezbrojne zidove. U želji da stvaralački ipak oplemeni taj pejzaž, u sopstvenim zamišljanjima te zidove prekriva "rascvetalom ružom puzavicom" ("Polis. Trenutak").

U lirskim junacima poglavlja Trolejbus - omnibus, po Kventinu, nelagodna iskustava grada, povezana prvenstveno s njihovom socijalnom, društvenom i kulturološkom pozicijom (siromašni student iz provincije koji iz menze žuri na predavanja, devojka "u cvetu mladosti" koja želi uspešnu karijeru, vozač trolejbusa koji je težeći sigurnosti svojevremeno odabrao taj poziv). Njihove trenutne pozicije samo su uzorci, kao kapljice krvi, na osnovu kojih se stiče pouzdana, šira društvena slika, ali i esencije njihovog duhovnog stanja i iskustava. Tako se u "vulkanskom grotlu gradskog prevoza", studentu otvara čitavo polje raznolikih asocijacija, na primer, na "ljude zbijene kao u vagonima za koncentracioni logor". Devojka "u cvetu mladosti" očajava zbog traumatičnog iskustva:

"Sama sam kriva što ne razmišljam / i postajem lak plen matorim predatorima / što vrebaju neiskusne klinke [...] Još vidim te zverski raskolačene oči, / još osećam u blizini vrata / zadah gajen skupocenim pićem i tompusima". Vozač trolejbusa miri se s nemogućnošću bilo kakve promene imajući u vidu i surovost ograničenja: "Svakoga dana isto. / Kao Huni koji odrastaju u sedlu / i gotovo srastaju sa konjem kojeg jašu, / imam osećaj da i sam srastam sa ovim šoferskim sedištem. [...] A mogao sam i ja preko, imao sam zanat u rukama, / ali me rodoljublje tištilo. / Mahnito sam zgrabio pušku i otišao na front / da donesem ovaj trofej, /geler, skoro na zagrljaj sa kičmenim stubom..."

Imajući u vidu navedena i druga iskustva lirskih junaka iz ove zbirke, saglasni smo s jednim od njih - da je svakom od nas potreban po anđeo. No, dok sagledava svojstva savremenog grada, i taj anđeo brine, nespokojan je. Ipak, njegova dužnost ne svodi se samo na bdenje nad dodeljenim mu. Još jedan njegov zadatak jeste uspostavljanje, i održavanje, kontinuiteta. On je zadužen za kulturu sećanja pošto mi, očigledno, sami nismo dorasli tom zadatku: "Brine. / I čuva uspomene. / Na juče. Na pretke. / Na uzrela polja kraj makadamskog druma. / Brine da ih ne zaboravim; / da ih misli i obaveze ne potisnu u asfalt, /u metropolsku svakodnevicu".

No, da na to predano misli i da na tome isto tako radi autor ove zbirke, kazuju nam pesme posvećene našim pesničkim velikanima - Stevanu Raičkoviću, Bori Radoviću i drugima.

Da, to je taj "prah za pozlatu" o kojem nam je pripovedao veliki Danilo Nikolić, kao i o "upornim uspomenama".