KNJIŽEVNA KRITIKA: Svet kojeg više nema

Nije neobično da to bude tema jedne knjige. Mnogi pesnici, kroz istoriju književnosti, kao i naši savremenici, sećaju se sopstvenog detinjstva kao povlašćenog vremena, bližnjih kojih više nema, rodnog kraja iz kojeg su odavno i zauvek otišli... Svako od njih, naravno, to čini, na sebi svojstven način, u skladu sa sopstvenim senzibilitetom i poetikom.

Šta je onda specifično u vezi sa ovim stvaraocem? To što je on jedan od najznačajnijih pisaca sa juga Srbije, što je važan glas u savremenoj srpskoj književnosti koji je, pored brojnih pesničkih zbirki, drama, publicističkih knjiga i autor zbirki priča i romana od kojih su neki sigurno ostali trajno upisani u memoriju pasioniranih i zahtevnih čitalaca. Ovde ćemo spomenuti tek neke: "Divlji kalem", "Angelus", "Mesečeva lađa", "Tri hvata neba", "Zemaljski dni Nade Kristine".

Pišući u bilo kojem žanru, na dijalektu ili pak na standardnom književnom jeziku, ovaj umetnik nas upoznaje sa svetom o kojem skoro da ne znamo ništa. Reč je o prostorima Crne Trave na kojima, prema poslednjem popisu, živi nešto manje od 1.100 stanovnika, osobito o selu Mlačištu, koje je, prema popisu iz 2011. imalo 20 stanovnika. Radosav Stojanović taj svet brižljivo, gotovo relikvijski, čuva, vraćajući se na sva njegova mitska mesta, na verovanja i legende, običaje i svakodnevni život - u prošlosti - dok je tu još uvek bilo ljudi, u svet koji je - književno uobličen - uvek u auri Sunca i Meseca, mistike koju oni nose, a koja utiče na lirske junake, na ono što oni osećaju, govore i čine.

Tu sve pulsira od ptičjih zvukova, boja i mirisa raznovrsnog bilja, pokošenih livada, različitih ukusa, vrelina i strasti, često oličenih i u fatalnim ženama. Tako je, dakle, bilo nekada. Sada, lirski subjekt "Staza i prtina", dok traje njegovo "sušto putovanje" i dalje između moći Sunca i Meseca, osvetljen prvim, a presenjen drugim, neminovno se udaljava od vremena kada mu je majka ranim jutrom prtila zavejane puteve - prema školi - i potom brižno, sa prozora porodične kuće, očekivala njegov povratak. Udaljava se od mesta sreće, gde su košute silazile na pojilo, i gde je, "u Vasiljkovici i na Golemom ridu" odbijajući otkose bio u "čarobnom ushitu" misleći na Andrijanu. Udaljava se od vremena ploti i plodnosti u kojem je "Stamena / od krvi i plamena" ("I bi Stamena")...

Tim idiličnim i strastvenim slikama kontrast su one izrazito naturalističke kojima je prikazano naličje tog života, muka i duhovna snaga običnog čoveka tog podneblja koji, kad nije u pečalbi, daleko od blagosti doma i bližnjih, jeste u polju ili brine o "blagu" (domaćim životinjama) nastojeći da stoički izdrži uvek prisutne manifestacije zla:

"Nikada nisam razmišljao o tome / Kako je bilo mom ocu / Kada je morao da ubije najboljeg bika iz naše štale / Jer mu je neko od komšija kolcem polomio kičmu / A kako je tek bilo biku - seoskom ćaji! / Nikada! // A pomagao sam mu kao dečak držeći povodac / Da ga macolom u čelenku / Potom prekolje, odere, sredi, raspastrmi / I gledao kako zagrcnut / Na dlanu drži / Njegovo vrelo golemo srce / Još puno života" ("Neslućeni bol").

Ovu pesmu Radosava Stojanovića zbog traumatičnog, veoma dubokog dečačkog doživljaja, asocijativno povezujemo s pesmom Miroslava Maksimovića "Upamtio sam to", s tim što podvlačimo značajnu razliku - u potonjoj klanje životinje naslut je skoro dolazećeg, drugačijeg zla, u kom klanje nije ni nužnost, ni milost.

Ipak, i lirski subjekt u zbirci "Staze i prtine" razmišlja o trijumfu smrti, o zemlji za koju kažu da više nije njegova, ni naša, o zaumlju u kojem će se jednog dana probuditi "sa tuđim jezikom na usnama", ali i o "miomirisima večnosti [...] sa kamena i oltara" gde je "naše otkrovenje" - o Prizrenu ("Poći ćeš sa mnom").