KRAJ VENECIJE

Slušala sam strahotan glas i nezaustavljiv ples mora. Duždevi su se venčavali sa tim?

Duždevi su "pokoravali" TO? A da se more samo malo digne nestala bi Venecija i zavladala bi večita acqua alta.

Acqua alta je došla.

Napoleonove trupe ušle su u lagunu.

Otkad sam se vratila u Perast, duždevi su bili Sebastijano Močenigo, Karlo Rucini, Alvise Pisani, Pjetro Grimani, Frančesko Loredan, Marko Foskarini, Alvise Đovani Močenigo, Paolo Renijer, pa Ludoviko Manin.

Don Pribio Cibudinović mi je govorio šta se dešava u spoljnom svetu. A dešavalo se nemoguće.

Umrla je Venecija.

Zalupila se Zlatna knjiga.

Alegorije slave su duvale u trube.

- Šta se dešava? - pitao je slep onoga koji vidi.

Koga je mogao da pita onaj koji vidi?

Svojevremeno, Julijan Mediči, koji je postao papa Leo X, u ponovo oslobođenoj Firenci je pozlatio dete da glumi anđela i najavi povratak zlatnog veka Medičija. Dete je umrlo, ali to nisu primetili, usred slavlja.

Narod je bio lud. Zaspao bi u razum. Budio se u mit.

Ljudi su bili jednaki. I slobodni. A to su suprotne stvari.

Zlo je moglo postojati samo daleko i davno a nikad ovde i sad.

- Kakve god da su bile nove istine - rekla sam - moje ludilo će im pružiti gostoprimstvo.

Više nisam bila plemkinja. Pulčinela, Zani i Arlekin su mi postali jednaki.

Jednak mi je bio onaj narod koji su prezirali Vinka Bolica i opat Zambela.

Istina je bila najlažnija stvar koju su ljudi izmislili. Svaka zemlja se ponosila svojom uljuđenošću kao svitac guzicom. Svaka država je govorila o drugoj: pridrži mi ovo kopile da se one kurve napsujem. Društva su osvajala ne samo topovima nego i svojim pričama. Neke su imale veći domet. Granice država bile su granice istina. Ljudi su podelili svoja ludila na teritorije i branili ih topovima. Pobedilo je francusko ludilo.

Napoleonov top je rekao:

- Kraj!

Mornari su sa odlazećih brodova vikali:

- Pozdrav, sutrašnjima!

Dleto francuskih vojnika skidalo je krilate lavove sa zidova Venecije.

Za Grke su bogovi bili rđav primer za ugled. Venecijanci nisu snosili posledice svojih postupaka. Nije bilo sunca ako kažu da ga nema i mesec se sa njihovim umom menjao.

Određivali su nam šta da izvozimo. (Vunu i dimljenu ribu.) Odlučivali su i da li Perast može imati zaštitne zidove. (Ne može.) Određivali su da li Vinka Bolica može osnovati školu za naše sveštenike. (Ne može.) Morali smo prilagoditi svoje znanje tuđem neznanju o sebi. Cinična naivnost nam je bila utočište. I bilo nam je dobro.

Na paterama orao je proždirao zeca. Hiljadu godina Venecija je bila orao. Sada je postala zec. Zašto je orao predstavljao vrlinu? Zato što je jači! A zec porok? Zato što je slabiji!

Nadživela sam države, pravila... stvari...

Ko mi je bio saveznik u ovom čudnom snu?

Ostali su nam miris lavande, smokve, divlje nane. Detalji su nadživeli imperiju. U njima je bila stvarnost.

* * *

Napoleonove trupe su ušle u Perast.

Moj ujak je bio čuvar venecijanske zastave.

- Ako se ikad ova zastava spusti - govorio je - neka je naš grad spusti poslednji.

Tako je i bilo.

Peraštani su pokopali zastavu u Crkvi Svetog Nikole.

Okončao se svet lažnih povelja i moštiju.

Nestala je Republika, divna i strašna. Tritoni su mlatili repovima po vodi. Dleta su klizila i klicala i skidala krilate lavove sa zidova.

Gledala sam novi život crvenim očima.

Napoleon je ukinuo bratovštinu pomoraca Sv. Nikole, koji su jedini imali svoju crkvu i plaćali bubnjare za proslavu Sv. Tripuna. Napoleon je ukinuo i bratovštinu obućara Kotora pod zaštitom Svetog Grešpina.

Venecija je umrla. Umrlo je more.

Godina je bila 1797.

Svet je bio kao ono dete što je palo pa ne zna da li da plače ili da se smeje.

* * *

Jelena Bujović je imala samo još jedno ime. Fata. Ja sam imala više. Arapi su me zvali Zana. Francuzi Žana. Englezi Bo. Kabjanka Baroko. Sad se sa mnom nisu cifrali, zvali su me "ona gluva baba".

Moje oči, smeđe, ranjene, umne. Takve kažu da su bile. Gde su? Gledala sam novo doba očima nalik na škrge. Ljudi oko mene su bili rerum novarum cupidi. Pohlepni na novosti.

Disala sam na škrge. Gledala sam na škrge. Bila sam kao Jure Grando. Bezdetna baba koju su ljudi izbegavali. Anđeo smrti me se gadio.

                (Odlomak iz romana "Pesma o tri sveta", koji je objavila "Agora")