RAZGOVORI SA SAMOĆOM: "Mostarske kiše" Pere Zupca u rangu sa "Ne daj se, Ines", "Verom Pavladoljskom", ili Preverovom "Barbarom"

Ova tvrdnja je opšte mesto kojim se obično započinje pisanje o jednom od najpoznatijih imena jugoslovenske pesničke generacije rođene kasnih tridesetih ili četrdesetih godina prošlog veka.

Nije slučajno ta generacija, stasala šezde­setih - pesnici među kojima su Miroslav Antić, Duško Trifunović, Matija Bećković, ili Arsen Dedić - obeležila socijalističku Jugoslaviju upravo stihovima koji su pristu­pačni, popularni, bliski muzici ili za muzi­ku pisani, a pritom, iako beskrajno mnogo čitani, retko na pravi način kritički vrednovani.

Takva je, drugačijem ideološkom kontekstu uprkos, bila i poezija njihovih vršnjaka u Britaniji "ludih šezdesetih", recimo pesni­ka liverpulske škole iz koje su se rodili "Bitlsi". Akademska kritika teško izlazi na kraj s pristupačnošću čak i kada je u pitanju nobelovac Bob Dilan, pripadnik iste genera­cije. Priznajem, i sama sam na čvršćem tlu kada pišem o Eliotu.

* *

"Mostarske kiše" učili smo napamet gotovo slučajno, od silnog slušanja više nego od čitanja, na način na koji smo učili Dedićevu "Ne daj se, Ines", Bećkovićevu "Veru Pavladoljsku", ili Preverovu "Barbaru", sve popu­larne, pitke, pesme-priče ne o ljubavi već o sećanjima na ljubav. Stihovi su tada, u toj Jugoslaviji, gradili karijere velikih recita­tora i kantautora, a ne samo pesnika.

Svetska slava zasnovana na jednoj pesmi nije nikakva retkost u poeziji, kao što nije retkost ni u muzici. Desi se da pesnik, kao eolska har­fa, uhvati stihom nešto više od poezije, sam duh vremena. Ne treba u tome tražiti impli­citni komentar onoga što nalazimo u celokup­nom delu, a što može a ne mora biti umetnički veće. "Stara slava" je i nagrada i kazna.

Pada mi na pamet jedna od najvećih pesama u istoriji engleske književnosti, "Elegija pisa­na na seoskom groblju" Tomasa Greja. Retko ko, među stotinama koji je recituju, ili iz njenih stihova izvlače naslove knjiga i filmova, uopšte i zna da je Grej napisao bilo šta drugo.

Tu je i naš Laza Kostić, mada se Pero Zubac, koji je proučio Kostića dublje nego bilo ko drugi, možda neće sa mnom složiti. Mogla bih sigurno navesti još par Lazinih naslova, možda najpre onu neumornu pletisanku, ali Santa Maria della Salute diže se iznad svega ostalog kostićevskog kao belo jedro na pučini, da potvrdi da je i jedna pesma više nego dovolj­na za večnost.

* * *
Razmišljam o "Mostarskim kišama", ne toliko da bih platila svoj obol opštem mestu već i zbog toga što mi se Pero Zubac, kada sam ga kao šesnaestogodišnja devojčica prvi put srela, činio istovremeno i odavno poznat i sasvim nestvaran, lik iz pesme. Bilo je to na takmičenju mladih pesnika, ne sećam se više da li u Vrbasu ili u Kikindi, a bila sam laure­at na oba i na oba je Pero bio u žiriju. I sam opis toliko odzvanja duhom prošlog da me danas u Londonu tera na smešak - zar sam zai­sta slala stihove na omladinska takmičenja i zar je zaista, kako je Pero negde zapisao, na jednom od tih takmičenja Desanka rekla da ću joj biti naslednica? Predviđanje sam izneve­rila, ali se nadam da nisam sasvim razočarala.

A Pero je naravno i bio, mnogo pre nego što je postao moj stariji hercegovački brat i drug, upravo lik iz pesme koju sam znala napamet, pesnik koji je postmodernistički sebe upisao u sopstvenu rimu ("u jednom listu pola stupca/ za Peru Zupca/I ništa više"), kao da je slutio da će pesma postati poznatija od svog tvorca.

Pročitala sam i ostalih pedeset i kusur knjiga, koje mi je Pero slao i poklanjao tokom sada već četiri i po decenije druženja. Ima po meni stihova, nevesinjskih, novosadskih i koločepskih, koji su bolji od mostarskih ili njima ravni, ali ostaviću to sudu pokoljenja.

* * *
Ako je "Kiše" u oktobru 1965. napisao dva­desetogodišnjak, još uvek na poetskim počeci­ma, ova zbirka, "Sestra moja tišina", delo je 75-godišnjaka. Gorki talog iskustva oseća se na svakoj stranici. Pero mi piše da mu je možda poslednja: nadam se da nije tako.

U novoj zbirci, kada bi se sve sabralo, možda i nema više stihova nego u "Kišama" samim, ali nikako ne preporučujem čitanje u jednom dahu. Tamo gde su nekada lili jesenji pljuskovi mladalačkih reči, sada vlada tiši­na i težina reči, svaki stih, osim par lepršavih katrena posvećenim unučicama, skuplji od veka. Umesto zavodljivih bujica mladićkih pregovaranja sa Svetlanom, ovde se prostire belina hartije i na njoj zgusnuta lirska forma, duža od uzdaha, kraća od soneta.

Nekada se rimovalo slučajno, ako se zadesi, kao sa onih pola stupca, ovde se nudi filigranska preciznost. Stihovi su okov na mini­jaturnoj ikonici za putnike kao što sam ja. Tu je i metar koji bije dosledno, kao onaj sahat u Aleksinoj pesmi: najčešće klasično čist, sa tonom dobro naštimovanog instrumenta, a ponekad drhtav, ne sasvim pouzdan.

Brojim slogove, a blisko mi je to voljno nesavršenstvo ostarelog glasa pesnika koji nas podseća da su mu najvažniji slušaoci odavno otišli na drugu obalu.

Pogrešna bi, međutim, bila pomisao da je zbirka teška i mračna. Naprotiv. Ima u njoj i smirenosti koja odiše stojicizmom Grka i Latina, i tamne pozlate pravoslavlja, a najma­nje klonuća duhom. Samoća je privid: pesnika pohode množine. Pesme ispunjavaju razgovori sa dušama predaka, sa sestrama i braćom kojih više nema, sa izgubljenim ljubavima.

Tu su nadasve razgovori sa mrtvim pesnici­ma iz jedne mrtve zemlje, a meni se iz londonske daljine čini da su živi i oni i ona. To je čitava jedna jugoslovenska plejada koje se sećam iz sopstvene mladosti, iz perioda kojeg ponekad nazovem srebrnim dobom, po analogi­ji sa istorijom ruske lirike, sa zlatnim dobom Kostića, Crnjanskog, Disa.

Pero kaže da je "Samoća" poslednja, ali ne žuri nikuda. Pušta vreme da sipi kao pesak u peščaniku, kao nevesinjski sneg, nečujno a vidno. Ovo je poezija za one koji znaju da čuju tišinu, da vide boju prolaznosti stvari.

Ne znam uvek, ovako izdaleka, ni koji su među mnogim pesnicima koji minu između korica ove zbirke, kao što drugi pesnici odu­vek prolaze Perinim stihovima, danas živi ili mrtvi. Nemam ni volje da proveravam, zbir se ionako menja. To neće biti mnogo važno ni čitaocima, a sigurno ni meni, Perinoj naj­mlađoj sestri, koja bi još da luta sa zapetim lukom. Koračamo, peške, svako iz svoga prav­ca, prema Stražilovu.