SVE MI JE DOJADILO: Knjiga “Bez opoziva” o poslednjim rečima filozofa, pisaca i državnika Vinstona Čerčila

Uz oproštajne reči, autori su dali i niz veoma zanimljivih i manje poznatih detalja iz života slavnih ličnosti, osvetljavajući društveni i kulturni milje njihovog vremena.

U pisanju knjige, navodi Janković, privukla ih je pomisao da kraj toliko lako opovrgnutih izjava, izneverenih javnih opredeljenja, i releativizacije zaklinjanja, koje smo čuli i koje slušamo, postoje i one reči, od kojih odstupanja nema. To su one oproštajne, izrečene na samrti.

Kada je uvideo da političkim angažovanjem ne može da ostvari svoje reformaterske zamisli, najuticajniji kineski mislilac i filozof Kung Ci (Učitelj Ci), čije se latizovano ime Konfucije (551-479 pre n. e.) ustalilo i kod nas, podneo je ostavke na sve državničke dužnosti. U svojoj 60. godini vratio se u zavičaj gde je završio "Knjigu pesama" i "Knjigu promena", dela prevedena na sve svetske jezike. Ostale su zabeležene njegove reči pred kraj života: "Nijedan pametan vladar u celom carstvu više ne želi da me uzme za učitelja, mislim da je vreme da umrem". Onda je legao u krevet, bolovao sedam dana i preminuo.

Punih 15 godina Nikolo Makijaveli (1469-1527) bio je u diplomatskoj službi i stekao veliko iskustvo u odnosima sa vladaocima i crkvenim velikodostojnicima. Jedno vreme, međutim, bio je i u tamnici, gde je podvrgnut mučenjima, ali je pušten da se povuče na svoje imanje, tu se posvetio pisanju i sačinio svoje najpoznatije delo "Vladalac".

Poslednje reči koje su mu pripisane sigurno spadaju u apokrife, ali su u skladu sa predstavom koju je za sobom ostavio ovaj izuzetan čovek. "Želim da odem u pakao, a ne u raj, jer ću u paklu biti u društvu prinčeva, kraljeva i papa, dok su u raju samo prosjaci, monasi i apostoli."

Zbog beskompromisnih obračuna sa predrasudama svog vremena, fanatizmom i licemerjem, znameniti francuski pisac i filozof Fransoa-Mari Arue, poznatiji pod pseudinimom Volter (1694- 1778), često je proganjan i proglašavan za bezbožnika koga je zaposeo Sotona. Kada je bolestan od dijabetesa pao u postelju, revnosni sveštenik, u poslednjim časovima, zatražio mu je da se odrekne Sotone. Na to mu je Volter uzvratio ovim rečima:

"Sada nije trenutak, moj dobri oče, da se stvaraju neprijatelji." Ironijom sudbine, njegova kuća u kojoj je štamapao svoju "bogohulnu" literaturu postala je kasnije središte Britanskog i inostranog biblijskog društva.

Najslavniji dvoboj u istoriji književnosti dogodio se 10. februara 1837. na periferiji Sankt Peterburga, između slavnog pesnika Aleksandra Puškina (1799-1837) i Žorža Dantesa, francuskog konjičkog gardiste na službi u Rusiji. Povod je bilo Dantesovo udvaranje prelepoj Nataliji, Puškinovoj supruzi, preko čega ovaj nije mogao da pređe. U dvoboju pištoljima Puškin je smrtno ranjen, padao je i vraćao se iz agonije, o čemu je svedočanstvo ostavio njegov prijatelj Vladimir Dalj, leksikograf i folklorista, inače vojni lekar: "Natalija Nikolajevna klekla je na kolena kraj muževljevog kreveta.

Prijatelji okružiše pesnikovo uzglavlje i ja ga na njegovu molbu uspravih malo u krevetu.

On kao da se odjednom prenuo, otvorio oči, lice mu se ozarilo, rekao je: 'Kraj života!'.

Upitao sam ga: 'Čega kraj?', a on ponovi jasno i samouvereno: 'Kraj života, teško dišem, gušim se.' Bile su to njegove poslednje reči".

Iako hrom Vuk Karadžić (1787-1864) bio je veliki putnik i samo u Crnoj Gori boravio je sedam puta. Poslednji boravak je bio u Kotoru, gde je nazebao i po povratku u Beč bolovao u svom stanu nekoliko mesci. I poslednjih dana radio je kao i svih prethodnih, ne bio li još od smrti oteo, kako je imao običaj da kaže. Posle popodnevnog sna pozvao je ćerku Minu, i po njenom svedočenju mirno rekao: "Mino, sokole, da mi je sad da se napijem vode sa korita Ivan-begovih, čini mi se namah bih ozdravio!" Kada mu je prinela čašu vode, "u slast je ispio, klonuo glavom na uzglavlje i izdahnuo".

Do poslednjeg časa Karl Marks (1818-1883) ostao je, prema rečima autora knjige, neprilagođeni karakter, spojen sa darom i iteligencijom vizionara, neobuzdana i boemska priroda, razdirana izmeđi privatnog i javnog. Kada je pao u postelju, dugogodišnja služavka njegove porodice Helen Demut, inače majka Karlovog vanbračnog sina, koga nije priznao, upitala ga je da li ima nešto da kaže pre nego što umre. Otac marksizma ju je isterao iz sobe vičući: "Poslednje reči su za budale koje nisu dovoljno rekle!"

Rođen u jednom hotelu na Brodveju, Judžin O' Nil (1878- 1953), američki nobelovac, čiji su roditelji bili irski emigranti, svoje remek-delo, dramu "Dugo putovanje u noć", nije hteo da objavi za života, jer je smatrao da je u njoj previše neveselih autobiografskih epizoda i prepoznatljivih karaktera. Poslednjih deset godina života nije mogao da piše, jer je bolovao od Parkinsonove bolesti. Svoje dugo putovanje u noć završio je u sobi 401 hotela "Šeraton" u Bostonu, gde je na kraju prošaputao: "Znao sam. Rođen sam u hotelskoj sobi i, dođavola, u hotelskoj sobi i umirem".

Iz porodice emigranata, jevrejskih, potekao je jedan od najznačajnijih američkih pisaca Vilijam Sarajon (1908-1981), koji je u ranom detinjstvu nekoliko godina proveo u sirotištu. Pred kraj života odao se kocki i alkoholu, uživao u cigaretama, razboleo se od raka prostate, a o pušenju je imao ovakvo mišljenje: "Ne dobija se rak zbog pušenja, nego zbog stvari koje nateraju čoveka da puši". U svom duhovitom i vedrom stilu nekoliko nedelja pred smrt pozvao je redakciju "Asošiejted presa" u San Francisku i izdiktirao poslednje reči: "Svako mora da umre, a ja sam oduvek verovao da će u mom slučaju biti napravljen izuzetak."

Čerčilovo zdravlje počelo je ozbiljno da popušta posle prvog moždanog udara koji je pretrpeo 1953. Poživeo je dosta intenzivno, poštovan, obasut priznanjima i pažnjom, još dvanaest godina. Poslednji moždani udar zadesio ga je desetak dana pred smrt, a poslednje reči koje je izgovorio pre no što će pasti u komu bile su: "Sve mi je ovo dojadilo."

Komedija je završena

JEDAN od najvećih kompozitora svih vremena Ludvig van Betoven (1770-1827), poslednjih godina života patio je od reumatizma, gihta i oticanja stomaka. Ali, ipak je uspeo da završi slavnu Devetu simfoniju. Na premijeri nije mogao da čuje burni aplauz kojim je ispraćeno ovo delo jer je već bio potpuno ogluveo. Preminuo je u Beču, a postoji nekoliko verzija njegovih poslednjih reči, među kojima je i ova: "Pljeskajte prijatelji, komadija je završena."