O DOSITEJU I VUKU: Odlomak iz besede patrijarha Porfirija na jubilarnom 90. Saboru u Tršiću

Pišući o svojim studijama, Dositej je zabeležio da je u Haleu prestao da nosi mantiju i da je tu obukao svetovno odelo. Razloge koji su ga na to naveli nije tačno naveo. Njih su potonje generacije tumača, u skladu sa svojim pogledima na svet, željama i ambicijama dopisivali na svima dobro poznate načine, posmatrajući ovaj Dositejev postupak kao početak potpune sekularizacije njegovog života s jedne, i, simbolički gledano, odbacivanje i izbacivanje mantije iz srpskog kulturnog i prosvetnog javnog prostora, sa druge, dublje, strane. Šta se, u stvari, desilo? Dositej Obradović je na Univerzitet u Haleu stigao u jesen 1782. godine. Uzgred budi rečeno on nije bio ni prvi ni jedini srpski student na toj znamenitoj školi. Istraživanja halskih matrikula pokazala su da je pravoslavnih teologa na Halskom univerzitetu u periodu od 1690. do 1800. godine bilo ukupno petnaest, a od toga su jedanaestorica bili Srbi.

Svi oni su u Haleu skidali svoje mantije ne zbog promene ideoloških i verskih uverenja nego iz jednog krajnje konkretnog i, slobodno možemo reći, zastrašujućeg razloga. Nova sredina u kojoj su se našli pravoslavni klirici - studenti gajila je veliki stepen animoziteta prema Jevrejima - na koje su svojim izgledom: duga brada, kosa, tamne haljine do zemlje, oni podsećali.

To je neretko za posledicu imalo da su pripadnici jevrejskog naroda bivali napadani na ulicama, pri čemu je agresivni antisemitizam znao da ima ozbiljne i tragične posledice.

Zbog toga je svim pravoslavnim, pa i srpskim, studentima savetovano da se tako ne oblače da ne bi i sami postajali žrtvama takvih napada. Znajući za ove stvarne razloge haleovskih skidanja mantija, lakše nam je da i Dositejev postupak realno procenimo i neideološki vrednujemo, a njega samog drugačije posmatramo i razumemo, pogotovu imajući u vidu činjenicu da je i sahranjen činoobrazno odeven, kao monah.

Čitave generacije Dositejevih tumača dale su sve od sebe da formiraju sliku o Obradoviću kao nadahnutom i revnosnom promoteru obrazovanja koji se neumorno suprotstavljao konzervativnim i mračnim društvenim, tačnije - crkvenim, slojevima, direktnim protivnicima prosvećivanja srpskog naroda. Sakrivši se iza jedne pojednostavljeno protumačene Dositejeve maksime "Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce. One vojuju i pobježdavaju!" ovi tumači ili ne znaju, ili neće da znaju, ili gube iz vida, ili namerno prećutkuju istinu da Dositej nije bio jedini prosvetitelj svoga naroda u vremenu u kome je živeo.

Pod zvonjavom istih tih zvona i uz zveckanje praporca sa kadionica i arhijerejskih sakosa plejade arhipastira i pastira Srpske Crkve su sa istom tom, a mnogo kad i većom, revnošću širili ideje o značaju prosvete i obrazovanja od njega samog. Budućnost srpske kulture, crkvenog i društvenog života, u krajnjoj liniji - onoga što mi danas dobrim delom jesmo, u XVIII stoleću usmerili su i oblikovali srpski školovani kaluđeri.

Od toga gde su bili školovani, kao i toga kakva su duhovna i intelektualna interesovanja i afinitete gajili, zavisilo je i to kojim će putem sami poći, a potom za sobom povesti generacije svojih sledbenika. Dva velika školska centra toga vremena, latinizovana Kijevska duhovna akademija i pijetistički, protestantski, univerzitet u Haleu vraćali su srpskom narodu njegovu nadarenu decu sa izmenjenim uverenjima i pogledima na svet. Bez obzira na sve razlike koje su gajili u svom pristupu bogoslovlju, mestu i ulozi Crkve i religije u društvu, srpski studenti koji su u XVIII stoleću školovani "po tuđim carstvima", kada su se vratili u matične krajeve u svojim kasnijim aktivnostima imaju jedan nesporni zajednički imenitelj. To je bilo visoko vrednovanje prosvetiteljstva kroz školovanje naroda kao najboljeg načina promovisanja ideja i vrednosti koje suštinski treba da potpomognu promene i razvoj srpskog društva. Institucija od centralnog značaja za ostvarivanje ovakvih ideja, celog ovog programa, bila je škola.

Društvo, pa i Crkva u njemu, mogli su biti preobraženi i promenjeni samo kroz ispravno, plansko i programsko školovanje novih generacija, nosilaca promena. Zato je većina Srba školovanih u inostranstvu ili otvarala škole ili u njima predavala. Veći i značajniji deo tih škola otvaran je sa blagoslovom i pod okriljem Srpske Crkve. To nam pokazuje da su svi srpski studenti po povratku sa školovanja doneli klice prosvetiteljstva bilo da je ono naginjalo sekularizmu i racionalizmu bilo da je reč o bogoslovskom razumevanju istog fenomena.

Nije malo puta rečeno da je jedna od najvećih prepreka Vukovoj jezičkoj reformi bila Srpska Crkva, odnosno njen tadašnji najznamenitiji poglavar karlovački mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolita optužuju da nema sluha za neophodnu transformaciju srpskog jezika i smislenu promenu njegovog pisma. Crkva kao takva, i Stratimirović u njoj, tvrde zastupnici ovakvog mišljenja, nastoje da zaustave dobar razvoj i onemoguće kvalitativne promene i napredak u srpskom jeziku. Da li je to baš tako i da li se u ovakvim zaključcima sastoji sva istina Vukovog vremena i njegovih odnosa sa Srpskom Crkvom? Kao što je svakom iole dobronamernom čoveku poznato Pravoslavna Crkva baštini sveštenu tradiciju ravnoapostolne braće Kirila i Metodija. Ona promoviše upotrebu razumljivog jezika i njemu saobraznog pisma kao sredstva i načine širenja života po Jevanđelju Hristovom.

Te principe, bez obzira na veća ili manja, odnosno duža ili kraća, istorijskim nevoljama uslovljena odstupanja, Crkva je nastavila da gaji i afirmiše i u vremenu koje je prethodilo Vuku i u doba kada se njegova reforma pojavila i stekla široku prihvaćenost. Zašto se to gubi iz vida ili prećutkuje predstavlja pitanje po sebi kojim se mi ovde nećemo baviti, ali hoćemo ukazati na njega. Ilustrujmo to nekolikim primerima.

Jedna od najznačajnijih ličnosti Srpske Crkve i kulture u 18. stoleću bio je jeromonah Gavrilo Stefanović Venclović, koga su obrazovale i duhovno formirale, samim tim i nadahnule, izuzetne ličnosti sveštenog bratstva manastira pokrajdrinske Rače, koji su se nakon Velike seobe našli u Sentandreji.

Otac Gavrilo je od njih naučio i preuzeo ne samo osećaj za značaj razumljivog jezika u misiji Crkve nego i svest o potrebi prilagođavanja pisma tom novom jezičkom dinamizmu. Iz njegovog bogatog rukopisnog nasleđa možemo videti da se on još davne 1732. godine - dakle, stotinak godina pre Vuka - u velikoj meri koristio narodnim jezikom bilo kada je govorio na složene doktrinarne teme bilo kada je svojim parohijanima prevodio tekst Svetog Pisma na njima razumljiv jezik. Venclović se, kao što znamo ili treba da znamo, nije zaustavio na tome.

On je krenuo u svojevrsnu reformu pisma koja, iako nije zaživela, ipak predstavlja znak ozbiljnih interesovanja sveštenoslužitelja Crkve za jezička pitanja i njihovo pravilno rešavanje. Ovom problematikom nisu se bavili samo predstavnici nižeg sveštenstva, dok se, kako to opet drugi vole da istaknu, episkopat nezainteresovano držao konzervativnih pozicija. Najbolji primer za to predstavlja jedan drugi karlovački mitropolit, Jovan Georgijević odnosno Đorđević, koji je kao episkop vršački u Vršcu negde između 1761. i 1763. godine načinio prvu reformisanu srpsku ćirilicu o čemu je znamenite redove napisao moj zemljak, poznati srpski bibliotekar i istoričar srpske knjige, književnosti i kulture, čika Laza Čurčić, rodom iz Titela.

Tom reformisanom ćirilicom je slikar Nikola Nešković ispisao ktitorski zapis u kapeli najlepšeg vladičanskog dvora Karlovačke mitropolije u Vršcu, njome je uklesan tekst na časnoj trpezi vršačke Uspenske crkve i ispisano još nekoliko natpisa u hramovima vršačke eparhije.

Zbog čega oni nisu, a Vuk jeste, žurili i insistirali na tome da se jezička reforma sprovede u vremenu u kome su živeli i na prostorima na kojima su bili? Ne treba gubiti iz vida da svi oni žive u jednom složenom vremenu u kome, kao u svakoj sličnoj epohi, velike sile nastoje da u svrhu ostvarivanja svojih političkih interesa preusmeravaju sudbine i razvoj manjih naroda, nastojeći da ih približe sebi, promene, iskoriste i zloupotrebe. Ti se ciljevi ostvaruju različitim sredstvima. Ona se kreću u širokom rasponu, od vojne prisile, preko ekonomskih uslovljavanja, pa sve do kulturno-identitetskih intervencija i promena. Bez razumevanja ovog konteksta i ozbiljnog uzimanja o obzir ovakvih faktora prilikom analize dela i rada bilo kog čoveka, pa i Dositeja i Vuka, nemoguće je približiti se pokušaju stvarnog razumevanja motiva i ciljeva određenih fenomena.

Ključnu ulogu u Vukovoj jezičkoj reformi odigrao je Jernej Kopitar. Detaljnije istraživanje Kopitarevih motiva, ne samo u slučaju Vuka Karadžića nego i u pitanju Tarasa Ševčenka i uloge koju je imao u razvoju ukrajinskog jezika, pokazuje da su oni širi od prosvetiteljskih i filoloških, a dublji od filantropskih i lično prijateljskih. Kopitar je, bez svake sumnje, bio jedan od vodećih promotera austrijskih imperijalnih geopolitičkih interesa na polju kultura slovesnih naroda, koje je, sa jedne strane, nastojao da jezički "osamostali", a samim tim i usitni, a sa druge, verski odvoji od korpusa većih crkvenih celina, razgrađujući njihovo versko jedinstvo potpomognuto zajedničkim jezikom. To je mitropolit Stratimirović prvenstveno imao na umu kada se usprotivio Vukovim reformama. Mitropolit se nije protivio promenama protivljenja radi - on je samo insistirao na tome da se promene odvijaju spontano i pametno, u jezičkom razvojnom kontinuitetu, a ne da nastaju u nečemu što je njemu izgledalo kao svojevrsni revolucionarni svrhoviti diskontinuitet. To je pogotovo važilo za promene koje su pretile da srpski narod odvoje od jedne a pripoje drugoj jezičkoj matrici i kulturnom identitetu, te da samim tim omoguće pojavu kasnijih fenomena gde će, manje ili veće, dijalektske razlike jednog jedinstvenog jezika prerastati u identitetske temelje novih jezika, što se, uostalom, i dogodilo.