VELIKI ISPIT KNJIŽEVNOG ZNANJA: Mileta Aćimović Ivkov, o "Antologiji eseja srpskih pesnika"

To su: Jovan Dučić, Todor Manojlović, Veljko Petrović, Stanislav Vinaver, Anica Savić Rebac, Miloš Crnjanski, Momčilo Nastasijević, Rastko Petrović, Dušan Matić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Miodrag Pavlović, Ivan V. Lalić, Jovan Hristić, Branko Miljković, Ljubomir Simović, Borislav Radović, Milovan Danojlić, Milosav Tešić i Saša Radojčić.

Po kojim ste kriterijumima i merilima birali eseje srpskih pesnika za vašu antologiju?

- Tekstovi koji su ušli u sastav antologije, kako je rečeno u tekstu predgovora, birani su po kulturno-istorijskim i vrednosnim kriterijumima. To je samorazumljivo. Srpska (književna) esejistika uzima intenzivan zamah u prvoj polovini dvadesetog veka i do danas je postala značajna i vredna književna vrsta. Istorijski pregled novije srpske književnosti ne može se zamisliti bez opisa njenog udela. Njena je posebnost u tome što su u drugoj polovini minulog veka najbolji pesnici bili i najbolji esejisti. To se mora pojmiti, proučiti i istaći.

Zbog čega esej Laze Kostića otvara antologiju?

- Sa Lazom Kostićem započinje moderno srpsko pesništvo. I u počecima esejizma on ima vidnog udela. Zbog toga je na pročelju, kao rodonačelnik niza pesnika-esejista, postavljen tekst njegovog bečkog estetičkog predavanja "O lepim ženama u životu i u pesmi". Njegova najznatnija pesma o ljubavi i bolu Santa Maria Della Salute, na opevanju lepote počiva. Ovaj tekst tu pesmu opravdava.

Koliko se esejistički žanr menjao kroz vreme?

- Menjao se intenzivno i znatno osvajajući i uzimajući različite vidove. Vremenom su se izdvojili i potvrdili: umetnički, naučni, istorijski, filozofski, književni i drugi načini esejsističkog mišljenja. A ono je posebno utoliko što u sebe značenjski plodotvorno uključije svestrani pristup temi, objektivizovan opis, misaonost, kritičko mišljenje, ali i ličnu notu i stav. Pored poezije, srpska je esejistika vrednosno izrazito polje naše savremene književnosti koje utiče i na druge književne vrste. Na roman, naročito.

Kako napominjete u tekstu predgovora, u esejima srpskih pesnika može se raspoznati nekoliko tipova. Po čemu se oni razlikuju i šta im je zajedničko?

- Različitost je u tematsko-problemskom i metodološkom pristupu, kao i u načinu izgradnje teksta. U stilu, jeziku i saznajnom doprinosu. Dok jedni aktiviraju opštije kulturološke ili antropološke teme, dotle se drugi bave užim i sasvim konkretizovanim delokrugom, kao specijalistički opisi, stvaralački portreti ili autopoetički iskazi, na primer. Sve ih povezuje širina i složenost obuhvata, misaona dubina, značenjska vrednost i stilska saobraženost izabranom predmetu. Esej je tekst proizišao iz kulture i u tome je njegova posebnost, modernost i povišena zahtevnost. On ne može biti samo leporeka, zabavna i poučna priča.

Koji su to autori u našoj književnosti ostavili vredan trag kao pesnici-esejisti?

- Niz je, zaista, dug i impresivan. U našoj novovremenoj poeziji pevanje i mišljenje, kao potvrda osvajanja moderniteta, sve češće idu zajedno. Mnogi su pesnici izuzetni humanistički znalci, erudite, a mnogi, pak, poznavacoci raznovrsnih i različitih oblasti znanja. Nije bilo lako sačiniti izbor, pogotovo zbog toga što je reč o prvom izboru naše esejističke proze. Opredelio sam se za dvadeset istaknutih autora, kao svojevrsnu polaznu osnovu, temelj za buduća razvrstavanja, odabiranja i tumačenja. Izbor je mogao biti i drugačije sačinjen, ali treba reći da su među ovim autorima oni koji su, kao esejisti, nezaobilazni u svakom relevantnom i reprezentativnom osvrtu, proučavanju i izabiranju.

S obzirom na to da u pojedinim odabranim esejima ima polemičkih tonova, u kojoj meri su njihovi autori uspevali da očuvaju objektivnost u svojim ocenama?

- U velikoj su i znatnoj meri, kritičkom samosvešću intelektualnom i stvaralačkom snagom i lucidnošću, oni uspevali da održe strasnu meru između subjektivizovanog pristupa i potrebe da se stilski uglačano, pregnantno i tačno izreknu saznanja i tačne ocene. U tome je jedna od draži i specifičnih odlika esejističkog pristupa i načina. Zadivljuju misaoni prodori i kritički uvidi pojedinih autora. Po njima se i danas orijentišemo. Ova antologija ima nameru (i obavezu) da to potvrdi i istakne. Esej je veliki ispit književnog znanja i stvaralačkog umeća.

Pogled u budućnost

U RECEZENTSKOM osvrtu dr Radivoje Mikić ističe kako je ovim potezom priređivač hteo da nastavi nešto veoma važno. Njegova antologija jeste i zasnivanje temeljne slike vrednosti eseja srpskih pesnika, ali je, u isto vreme i rezultat nastojanja, da se posebno naglasi, da su srpski pesnici uvek bili okrenuti i tradiciji i budućnosti. Da su o književnosti mislili i tako što su nastojali da naslute nove puteve književne umetnosti, da ih obrazlože i poetički definišu.

Tragom najboljih

U KNjIŽEVNOST ste ušli kao pesnik dobivši Brankovu nagradu, a zatim ste se stvaralački posvetili kritici i esejistci - zbog čega?

- Pesnička osećajnost me nije napustila, niti sam je oporekao. U jednom času sam se zapitao: Možeš li da napišeš istu ili bolju pesmu od Raičkovića, Lalića, Radovića, Simovića, Tešića...? Odgovor je bio jasan: Ne mogu! Onda im služi - rekao sam sebi. I, evo, kao vid službe nacionalnoj književnosti i kulturi u meri svojih sposobnosti i moći, sledeći trag nekih od najboljih naših znalaca i tumača: Bogdana Popovića, Zorana Mišića, Novice Petkovića, Radivoja Mikića, činim to ovom antologijom. I nameravam da nastavim tim putem.