POGLED ISKOSA: Lalić, moćan slikar prirode

Kolekcionar Milan Milinković iz Beograda, koji je sakupio znatan broj Lalićevih reprezentativnih slika i crteža većeg formata (ulje reprodukovano u ovom broju "Večernjih novosti" u vlasništvu je njegove ćerke u Čikagu), kaže da je stanje još gore. Ne samo da nema više uglednih starijih umetnika koji su obeležavali likovni život Beograda, "već skoro da nema više nikoga kome bih javio da je Lalić preminuo". U tom smislu oglasio se na portalu "Iskra" i Milan Ružić, saradnik časopisa "Pečat" i Sputnjika:

"Napustio nas je neobični slikar običnih stvari i majstor fantastične običnosti - Ratko Lalić. U nekim normalnijim zemljama, čvršće ukorenjenim u sopstvenu kulturu, ovih nekoliko dana, mediji bi trebalo da budu pretrpani slikama Ratka Lalića, njegovim sasušenim i orošenim cvećem, prašnjavim putevima koji se gube u zaraslim livadama, pejzažima koje je svojim slikama činio daleko uzvišenijim nego što su oni bili u prirodi, međutim, niko (osim "Večernjih novosti" - prim. D. Đ.) nije preneo ni vest o njegovom odlasku. Da jedan od njegovih velikih prijatelja Emir Kusturica nije našao za shodno da se javno oprosti sa slikarom, mediji ne bi ni znali da je on preminuo."

Ali, da se umesto naše autogenocidnosti i kulturnog samoubilaštva vratimo proverenim vrednostima, Ratku Laliću umesto folk i rep nakazama.

Lalić je stasao u onoj herojskoj generaciji studenata beogradske Likovne akademije oko 1968. godine i to je važnije za njegovo formiranje kao slikara od brojnih nagrada koje je kasnije dobio. Tu nekada sjajnu školu i postdiplomske studije završio je u klasi profesora Stojana Ćelića, mada je na njega uticao i odličan pedagog Aleksandar Luković Lukijan. U njegovoj klasi su se 1969. godine našli Lalić, Javor Rašajski, Milan Stašević i Jovan Sivački, budući profesori i ugledni umetnici. Tu je Lalić ovladao na visok način slikanjem akta i mrtve prirode, a već te slike sa studija, kako je to često nekada bilo, nisu ga predstavile kao studenta već kao zrelog slikara. Od tih starijih slika preuzeo je pastelni ton na svim svojim budućim ostvarenjima, a slična ublažena pa i ugašena atmosfera, slikarstvo prožeto osećanjima, sećanjima i slutnjama, bilo je osobenost profesora sa Likovne akademije, od Nedeljka Gvozdenovića, Ljubice Cuce Sokić do Radenka Miševića i Mirjane Koke Mihać. Lalić je visoki adept takve estetike, moćan slikar prirode panteistički shvaćene, kao sakralne suštine u kojoj je ljudski trag posredno prisutan. Lalić je na tih i skroman ali univerzalan način uveo tišinu u svoje slikarstvo.