KNJIŽEVNA KRITIKA: Sopstveni vrtlozi

 Kako kazuje Dragan Babić, urednik pomenute edicije: "Nakon nekoliko romana i zbirki priča, Darko Tuševljaković se predstavlja u jednom rubnom obliku savremene prozne produkcije, u pričama koje su najkraćeg mogućeg oblika."

Ova knjiga unekoliko je retrospektiva autorovog rada s obzirom na to da sadrži formalno i ponešto tematski raznolike proze koje su nastajale u toku dvadeset godina od početka milenijuma, pa do danas. Neke od njih nisu ranije objavljivane, a, po rečima samog autora, te "skrajnute" priče pripadaju njegovim "najličnijim, možda i najiskrenijim radovima".

Iako se zasnivaju na realističnoj osnovi i sadrže sve što inače okupira mladog čoveka, najčešće u njegovim (ne)raspoloženjima, dvojenjima i pokušajima da dođe do sopstvenog centra, do sopstvene suštine, kao i da spozna principe na kojima počivaju različite vrste odnosa ličnih i društvenih, one sadrže i elemente fantastike, karakteristične za pero ovoga pisca, koji su u delo inkorporirani na autentičan način.

Tako u pričama često sagledavamo razvijanje novih relacija od poznaničkih ka prijateljskim u avionu i nakon leta, sa simpatičnom Belgijankom kojoj, naravno, nije lako objasniti neminovnost i društveno-istorijsku iznuđenost stalnog preseljenja iz jedne u drugu republiku bivše Jugoslavije, potom bežanje od NATO bombardovanja i sl., što često obesmišljava sve te puteve, odlaske, povratke, veru da je sve loše iza nas, kao i veru "da krupnim koracima hitamo napred". Kazujući o svemu tome simpatičnoj Belgijanki, pripovedač je zapravo tragalac za sopstvenim identitetom, onaj koji nastoji da reši pitanje iskorenjenosti ("Odakle si ti?"). Na istom tragu je i junak pripovedač u priči "Od tada do Jadranskog mora", koji se suočava sa sećanjima na spavanje, na putu do mora, u dedinom stanu pored Neretve, koji je otac kasnije prodao. Čitajući, u prilici smo da vidimo kako priča čija je osnova realistična prelazi u sferu fantastike. Sećanje na rano detinjstvo i, izvesno, na dedu kojeg više nema, na stan koga takođe više nema, u kratkom, snevnom, susretu s nekim koji (možda) pripada onostranosti, konačno junaka dovodi do suza. Možda je to i njegova katarza. Još nekim junacima Darka Tuševljakovića koji su, izvesno, traumatizovani, potrebno je ozdravljenje do kojeg, kako se ispostavlja, uopšte nije lako doći. Junak u priči "Ponavljajući obrasci", po stradanju roditelja u saobraćajnom udesu, tek tada shvata suštinsku vezanost za njih i ostaje zatečen da o tome gotovo nikada ranije nije razmišljao. Nemogućnost da prihvati neminovnost gubitka čini ga životno nefunkcionalnim i dovodi u pitanje sve druge relacije. Moć čovekove podsvesti, njegovu snagu, ali još više slabost, nemogućnost da sam sebi bude čvrst oslonac, u konkretnom slučaju oličen je u još jednom "fantastičnom" događaju, istiskivanju vidre iz samoga sebe, a potom i njen gubitak.

Još neki vidovi gubitaka postaju ogoljeni po kršenju tabua, a i u tom ključu se može, a uopšte ne mora, čitati priča "Udovi". Junak pripovedač je kum sveže venčanih Milice i Denisa. To venčanje mu je, čini se, podsticaj da oproba različite vrste svojih muških "moći" ili pak način da se suoči sa sopstvenim ograničenjima, možda i kompleksima. U tome mu "pomaže" na fantastičan, i duhovit, način objekat njegove želje, kuma Milica koja ga trećom rukom odvlači u kavez i zaključava. Ta vrsta zaključanosti, izvesno je prilika da junak, čekajući oslobođenje, sam pronađe ključ koji mu je potreban.

U ovoj i drugim pričama Darko Tuševljaković nam omogućava da zaronimo u sopstvene vrtloge i potražimo sopstveni centar, iz kojeg ćemo dalje lakše,+ da se susretnemo sa sopstevnim likom u fraktalima ili pak u onostranosti čija je granica, kako vidimo iz njegove proze, vrlo, vrlo elastična.