POGLED ISKOSA - Odlazak Žugićevih

Pre petnaestak dana tragično su život u Zemunu završili slikari Zoran (u 73 godini) i Vlatka Kavalir Žugić (u 70 godini). Njihov kraj je prava drama, kakvu ne pamti srpska umetnost. Ona je bila teško bolesna i dogovorili su se da zajedno odu. Da bi bio siguran u to ubistvo iz milosrđa, Zoran je devet puta pucao u nju iz pištolja a onda prekratio sebi život sa jednim metkom. Našli su ih kako uredno leže jedno pored drugoga u krevetu. Njihova ljubav je bila jaka, zajedno su i u smrti. Znamo ih kao tihe, skromne, jedno drugom odane supružnike. Da tragedija bude veća, imali su i ćerku, koja nije živela sa njima.

Upoznali su se u Parizu, gde su studirali na čuvenoj akademiji Bozar (Beaux-Arts). Vlatka, poreklom iz Hrvatske, bila je manje prisutna u javnosti, mada je imala samostalne izložbe. O njoj je pisao čak i Đorđe Kadijević. Njen likovni svet potpuno je suprotan od Zoranovog, reč je o lirskoj apstrakciji, kakvom se bavio i Slavoljub Slava Bogojević.

Slike u vidu tamnih tonova, sa dve-tri preovlađujuće braon, sive ili tamnoplave horizontale, označile su tihi svet ove umetnice, sa setnim atmosferama i šapatom pre nego glasnim govorom.

Zoran Žugić je bio poznatiji od nje, češće je učestvovao na izložbama. Posle srednje škole pohađao je umetničku Šumatovačku školu. Ubrzo zatim otišao je u Pariz, prvo kao turista, obilazeći muzeje i galerije, a zatim se tu nastanio, 1975. upisao na likovnu akademiju, koju je 1979. diplomirao. U Parizu se upoznao sa svetskom likovnom scenom i upustio u eksperimentisanje sa gestualnom umetnošću (Polok, De Kuning), koji su mu bliski kao i slikari iz grupe Kobra a zanimao se i za art-brut (Dibife). To su uticaji vidljivi i kasnije u njegovom slikarstvu, kada je konačno kao uzor otkrio slikarstvo Dada Đurića. Žugić je od onih slikara koji misle da je tajna slike u njenoj strukturi, u likovnoj zasićenosti površine, u bogatstvu nanetih slojeva pa mnoge slike nikada nije završio, ne zato što one nisu bile gotove, već što im se stalno vraćao, i desetak godina ih preslikavajući. Imao je podršku Željka Đurovića i velikog kolekcionara dela živih umetnika, štampara Zvonimira Biroa. Ušao je sa velikim formatima svojih slika u prestižnu Kolekciju Biro, o kojoj postoje dve obimne monografije i Biro mu je 2016. uradio veću monografiju sa tekstovima Jelene Lengold, Đorđa Kadijevića, umetnika Zviškog, Evgenija Buića, kustosa Muzeja primenjenih umetnosti, Bratislava Ljubišića i drugih.

Zoranova platna ispunjena su čudnim, mineralnim i vegetalnim bićima, nagomilavanjem organske materije, sugerišući propast civilizacije i transformaciju planete. Reč je zapravo o kontrolisanom haosu pomoću mašte i intuicije u nizu dramatičnih prizora paradoksalno nežnih boja, sa krhkim stvorenjima i primamljivim atmosferama.