KNJIŽEVNA KRITIKA: Moći jezika

Iz tih temelja proishodi pesnička konstantna zapitanost nad samim postanjem čoveka, njegovom prirodom koja se s vremenom, očigledno, udaljila od svoje primarne svrhe i od Božje promisli. O tome nalazimo, najpre kroz istoriju, onda u savremenosti, a uvek u lirici, niz jedinstvenih, strašnih primera kao što su samozaborav i nepoštovanje predačkih tekovina, žrtava i podviga. O tome u ovoj zbirci najupečatljivije svedoče pesme u okviru poglavlja "Radovanjska tuga" i "Muke sa malim bogovima", a koje pokazuju kako se te naše osobine protežu od vremena Stefana Nemanje, preko Lazara, Principa, Milunke Savić, pa sve do savremenosti; tu je i genocid počinjen nad Srbima u Jasenovcu (pesma "Lakše je bilo"), njihovo stradanje i bacanje u jame na prostorima NDH, kao i samoporicanje, tj. odricanje sopstvenog nacionalnog identiteta, o čemu u poeziji Đorđa Sladoja uočavamo izraziti ironijski otklon ("Muke sa malim bogovima").

Još niz odlika naše savremenosti ističe vremešni lirski subjekt koji, razmišljajući o njima, pravi svoj životni, istovemeno i stvaralački skor. Neke od njih su obezvređivanje značaja i svrhovitosti razgovora i razumevanja obične, osobito stvaralačke reči, a veličanje vavilonskog šuma, Sodome i Gomore. U tom šumu hudi stvaralac ipak ceni bogomdano svoje jedino bogatstvo koje se postvaruje tragom pera i tinte po papiru a koje će ipak, izvesno, sačuvati rodne kuće i zavičaje, čak i kada u njima više nema nikoga, predačke grobove i krajputaše. Ono će nadživeti i nadvladati sve podele i razmirice, od onih biblijskih (Kain i Avelj), do onih srpskih, konstantnih, oko međe i nasledstva, ili svetskih - oko nacije, a osobito vere.

No, trag tinte po papiru od kojeg je sačinjena ova zbirka čuva i svedočanstvo o izuzetnoj ljubavi lirskog subjekta prema bližnjima koju ne menja protok vremena. Ono ostavlja različite vrste tragova - poput bora i pega na licu i telu njegove drage ("Neminovna pesma"), ili odrastanja njegove kćeri koje se potvrđuje njenim stalnim samostalnim putovanjima po svetu. Ono svedoči i o jednoj lepoj vrsti promene što je donosi savremenost - reč je o nesputanosti žene i razumevanju njene potrebe da samostalno kreira sopstveni život ("Putuje moja ćerka"). Ova činjenica u visokoestetskoj realizaciji pesnika, naravno, nema ništa sa savremenim feminističkim teorijama i ideološkim konstrukcijama, a ima sa iskonskim poštovanjem muškarca prema ženi - onoj koja mu je kći i onima koje su mu pretkinje i koje su neupitno dajući sebe zajednici potisnule sva svoja htenja: "Putuje moja kćerka / Za sve daleke bake / Što bi za tužnog veka / Jednom sišle u varoš - / Ne prestajući da poste / I gorko da se kaju / Zbog tog velikog greha".

Zbirka "Dimni znaci" otkriva nam različite vrste samoća - od onih, dobro nam poznatih, stvaralačkih, rado izabranih, sadržajnih i izazovnih, do onih doskora nam nepoznatih - nametnutih od strane društva i sveta na stranputici "što drhturi u mišjoj rupi" ("Razglednica iz karantina"). U vezi s tom samoćom, "kojoj nema leka", lirski subjekt prozorljivo kazuje o novoj apokalipsi, koja samo naizgled to nije - zbog nje ćemo sami sebi postati stranci iz nje ćemo sopstvenom prazninom "izmileti u prazninu".

No, zbirka Đorđa Sladoja ipak je poziv na gozbu koja svedoči o moćima jezika i stiha, čak o eventualnoj mogućnosti obnavljanja čuda - kad sve ovo u čemu smo prođe: "Kad odreše se uzlovi / I vavilonske ustave / I line iz svih rečnika / Hoće li biti srećnika / Il čudo dvaput ne biva / Da ko gozbu u Kani / Mladicu smisla ulovi / I da nas njome nahrani / I živim vinom napoji / Gde mlada svetlost prebiva" ("Poziv na gozbu").