KNJIŽEVNA KRITIKA: Duhovite minijature i "vrele" teme

Čitajući ovu obimnu knjigu koja sadrži i autobiografske elemente u prilici smo da, polazeći od refleksija koje pripadaju najpre detinjstvu autora, pratimo kako se razvijao i bogatio njegov unutrašnji svet, koji su događaji na njega osobito uticali, koje je duhovne i moralne pozicije Vodolazkin s protokom vremena utvrdio, da bi sa njih višestruko plodotvorno delovao - i kao naučnik i kao pisac.

Idi neustrašivo" jeste knjiga koja kroz konkretne, vrlo živopisne primere, pokazuje različitost mentaliteta određenih naroda da li i ko veruje u izvesne podudarnosti, kako se ko odnosi prema smrti, ko je prihvata a ko joj se ruga, kako se koji narodi odnose prema rođendanima, ili odlukama prijatelja da rođendane slave nekog drugog, a ne datuma iz krštenice i sl.

No osim tih, veoma duhovitih minijatura, čitamo i eseje koji na širem, geopolitičkom planu pokazuju uzroke revolucija, prirodu zajednice koja je spremna da prihvati teror, prirodu pojedinih društava i država koje više ne postoje, kao i onih koje su nakon njihovog raspada formirane, zatim njihovo lice i naličje, kao i odnos snaga u svetu - kroz istoriju i kulturu, sve do našeg vremena. Između ostalog, u prilici smo da se upoznamo s autorovim mišljenjem o tome da li su Ukrajinci i Rusi još uvek, ili do kada su bili, jedan narod, da li su Istočni Nemci sličniji Rusima ili Zapadnim Nemcima, kakav je zapravo odnos dve Nemačke, koliko je Rusija zanimljiva Zapadu...

Te "vrele" teme sigurno će okupirati pažnju najrazličitijih tipova čitalaca, od akademske publike do potrošača, ali ništa manje nisu zanimljiva i dragocena Vodolazkinova metafizička promišljanja o tome da li čovečanstvo ima cilj ili ga pak ima samo čovek kao pojedinac, u kojoj meri su opšti i pojedinačni ciljevi ostvarivi, sa čim jesu ili nisu u srazmeri, da li je sreća moguća, da li je savremenom čoveku namenjeno isto što i nekada Adamu - vreme i patnja, kakav je odnos vanvremenosti i vremena spram detinjstva...

Jevgenij Vodolazkin u svojim esejima posebnu pažnju posvećuje procesu stvaranja, književnosti kao izrazu duha naroda, značajnim ruskim pesnicima, prozaistima i filozofima čija odlika tekstova je neprolaznost. Naročito mesto u njima, naravno, pripada Dmitriju Sergejeviču Lihačovu, Vodolazkinovom naučnom rukovodiocu i učitelju.

Takođe, Vodolazkin piše o odlikama života proznog pisca i razlici između takvog života u odnosu na egzistenciju pesnika. Potom vrlo detaljno, izuzetno, utvrđuje sličnosti i razlike između umetnosti fotografije i književnosti, između dokumenta i umetnosti i ukazuje na veliki estetski potencijal oglasa i reklame kao pojava koje pripadaju našoj svakodnevici, kao i na ključne razlike između umetnosti i neumetnosti.

Duhovitost u razmatranju svih do sada navedenih značajnih pitanja ističemo kao dominantnu osobinu ove knjige i ilustrujemo sledećim primerom: "Dakle, reći ću, kao u vicu, da imamo dve vesti - lošu i dobru. Jedna od vesti jeste da su granice između umetnosti i stvarnosti, profesionalaca i neprofesionalaca - tanje nego ikad. Druga vest - sve je ostalo na svom mestu: umetnost, čak i kršeći sve moguće granice, ostala je umetnost, a profesionalci su ostali - profesionalci. Ne znam koja je dobra, a koja loša vest. Ne isključujem da su obe dobre. Možete i dalje mirno živeti".