POGLED ISKOSA: Sto godina socrealizma

Još više od velikog uzora komunističkog društva kao jedine delatne suprotnosti i nade u drugačiji svet od kapitalističkog, čiju patologiju po Marksovom predviđanju mi sada živimo, Zapad Sovjetiji nije mogao da oprosti autarhiju, državu inteligentno zasnovanu da bude potpuno nezavisna. SSSR nije mogao da se uceni MMF, vojno i ekonomski, a imao je i svoju autentičnu kulturu.

Americi kao lideru zapadnog sveta smetaju sve autarhije, nezavisne države od Japana, čiju su samostalnost srušili silom sredinom devetnaestog veka do Kube. Jedna od laži u vezi sa socijalizmom je da stvara samo narodnu kulturu za mase i da uprosečuje umetnost uslovljenu birokratijom. Dovoljno je setiti se najviših stvaralačkih dometa oličenih u ruskoj pijanističkoj školi, baletu, Šolohovu (Nobelova nagrada za književnost 1965. godine), Šostakoviču, Prokofjevu, Ejzenštajnovim filmovima ili kulture knjige i izdavaštva koji su bili među najnaprednijima u svetu.

Deo tog grandioznog projekta je i socijalistički realizam u oblasti likovne umetnosti i arhitekture, koju u pojedinim primerima neki smatraju pretečom postmoderne. Njegove estetske osnove slavljenja radništva postavljene su još 1906. godine u romanu Maksima Gorkog "Mati", a uveo ga je Lenjin neposredno posle Oktobarske revolucije, nezadovoljan ruskom avangardom, optuženom za hladnoću i nerazumljivost.

Pojedini rodoljubi kao Solženjicin smatraju da je nedostojno pisati o tako bezvrednoj umetnosti kao što je socrealizam, dok neki ruski slikari nisu hteli svoje privatne slike ni da slikaju istim onim četkicama koje su upotrebljavali za državne. Osnovno pitanje je da li politički diktirana umetnost može da stvori visoke likovne vrednosti? Mnogi misle da može, dovoljno je pogledati bilo koju sliku Dejneke ili skulpturu Muhine. Ako ništa drugo, socrealizam je očuvao visoke domete ruskog realizma iz devetnaestog veka, formirao od Rusije do Bugarske i Kine najbolje studije za likovnu umetnost, koje su u osnovi proboja savremenog kineskog slikarstva, a u originalnom vidu traje i danas kao jedina umetnost u Severnoj Koreji.

Služben, državan, opresivan i često (namerno) sirov u izrazu, socrealizam je pomno izučavan i na Zapadu, njime se bave i najveći živi teoretičari umetnosti kao Boris Grojs.

Socijalistički realizam je drama ateizacije, nova forma podržavljenog realizma, ali je tragičan i po tome što je Staljin njegove majstore kao i ruske avangardiste slao u konclogore u Sibir. Za razliku od apstraktne umetnosti, tog zapadnog socrealizma, očuvao je najviše domete zanata i figurative umetnosti.