MATIĆEVE RUKE I NJIMA STVORENO: Sećanje na velikog pesnika povodom 125 godina od njegovog rođenja

U njih gleda Matić, u njih se nehotično zagledamo i mi. Na većini fotografija, pesnikove ruke imaju stav, u smislu u kom su one kao poseban entitet. Nijedan naš pisac nema takve portrete (oni su većinski usredsređeni na poglede). Matić je gledao u ruke, i uvek je znao šta da učini sa njima, makar to značilo da će kompletno njegovo telo izgledati kao da je u grču. Pođimo od ove zamišljenosti u kratko podsećanje na velikog pesnika Bagdale, a onda se vratimo, još jednom, Matićevim rukama i potencijanom odgovoru na smisao njihovog prisustva, i pesnikovog trajućeg prisustva u našem vremenu.

Rođen u činovničkoj porodici, Matić je prešao Albaniju kao srednjoškolac, školovao se u Francuskoj, diplomirao filozofiju, i sa Rastkom Petrovićem iz Pariza doneo novosti o nadrealizmu. Marko Ristić i Milan Dedinac su među prvima prihvatili novu poetiku, i tako se u Beogradu razvijala možda najinteresantnija nadrealistička grupa (posle one u Parizu). Matić je potpisao nekoliko francuskih nadrealističkih manifesta, uređivao je nadrealistička glasila u Beogradu, istovremeno bivajući gimnazijski profesor i nadahnuće učenicima. Prvi je pisao o Javnoj ptici Mime Dedinca, najlepše razumeo Tina Ujevića, otvarao put Oskaru Daviču i Ljubiši Jociću. Ilustrovao je Družinu 'Pet petlića' Aleksandra Vuča, a sa njim objavio i ubrzo zabranjenu poemu Marija Ručara. Raskinuo je odnose sa Ristićevom nadrealističkom grupom, iako se ni ranije nije usprezao da sarađuje i sa drugim nadrealistima - manje poznatim časopisom Večnost Riste Ratkovića i Monija de Bulija, i 50 u Evropi Zvezdana Vujadinovića.

Sa Ristićevom grupom je raskinuo odnose početkom tridesetih godina, da bi sa Vučom - u maniru Iljfa i Petrova u SSSR-u - objavio zajednički roman, Gluho doba. Nakon što je Davičo završio na robiji, i Matić je bio hapšen, i potom penzionisan. Rat je dočekao u Beogradu, i uskoro će biti zatvoren u Banjičkom logoru. Priča kaže da je sa suprugom, Lelom, jednog dana, neuspešno pošao u partizane fijakerom. Nakon rata je zauzimao značajne pozicije u kulturnom životu, preveo je desetak značajnih naslova sa francuskog, da bi 1952. i 1954. objavio prve samostalne naslove - Jedan vid francuske književnosti i Bagdalu. Od ovog trenutka počinju problemi za književne istoričare i one opsednute filološkim kategorizovanjima: gde je tačno Dušan Matić? Kada kod njega prestaje filozof, a počinje pesnik? Gde u njegovoj prozi romansijer ne govori glasom vrsnog esejiste, i u kom to eseju Matić nije poeta? Postoji li, kao Dušan Matić, ijedan pesnik u tako dugom, večno trajućem govoru svetu, i tako eksplicitnom dijalogu sa sobom?

Dušan Matić, koji je prvi doneo glas o Beketovom Godou, koji je u Udruženju književnika obnarodovao pojavu pesnika Miodraga Pavlovića, koji je pokazao put pesniku Jovanu Hristiću, Borislavu Radoviću, Milosavu Mirkoviću i dočekao Crnjanskog po povratku u Beograd, jedini nadrealist koji je postao akademik, čiji je esej o Bretonu ilustrovao Huan Miro - celokupno svoje delo je proveo u razgovoru sa sobom. Drugima je otkrivao sebe kao tragaoca, a svojim delom je preneo fragmente sa putovanja koja je nemoguće mapirati, koja su lažna ako se pokušaju kopirati pesnikovi koraci. Dušan Matić je na njima neprestano zamišljen, večito zapitan, i to je, pre svega, nasleđe koje je ostalo nakon što se od njega, u ime svih nas, oprostio Ivan V. Lalić.

Matićevo delo je jedno veliko zar, nizovi postavljenih zašto, nadnetosti nad promenljivim ko, i beskraj uočenih dešavanja, konstanti i neminovnosti. Ceo pesnik staje na granicu onoga što jeste, i zapitanosti zbog razloga takvog poretka. Sam Matić je verovao da kao pesnik postoji dok piše - ne pre, niti posle, i stoga ne treba čuditi što je njegov stan u Vojvode Dobrnjca 26 uvek za goste imao mlade pesnike, čak neretko i one koji se nisu slagali sa "ideologijom " nadrealizma. Figura Dušana Matića je figura pesnika koji je vječito čuđenje u svijetu (A. B. Šimić).

Na kraju, vratimo se pesnikovim rukama. Njihovo upečatljivo prisustvo na fotografijama, pokazatelj su, možda, jedne nesumnjive Matićeve opsednutosti traganjem i stvaranjem.

Pogled pesnikov u sopstvene ruke, imanje naročitog mesta za njih, svedočanstvo su toga da je pesnik prešao granice konvencionalnog stvaranja i preneo ih i na portrete, kao i da je bio stvaralac celim bićem. Zagledan u ruke, Matić gleda u moć stvaranja, kojom je jedino moguće odgovoriti na pitanje smisla čovekovog postojanja u svetu.