KNJIŽEVNA KRITIKA: Smisao poezije

Zanimljivo je razmotriti intenzitet njegove sadašnje zapitanosti u odnosu na raniju o značaju tradicije i njenom uticaju na stvaralaštvo danas, o stamenosti temelja sopstvene poetike, o tome šta je poezija, kome je ona sada potrebna, da li je i kako povezana sa smislom svemira, o slobodi, "o spletkarenjima i drugim nespokojstvima", o odnosu centra i periferije na polju stvaralaštva itd. Rekli bismo, čitajući njegov opus u celini pa poredeći zbirke međusobno, da taj intenzitet opada, a da se, logično, iskustva koja se neprestano uvećavaju sintetiziju u visokoestetizovane iskaze.

Na osnovu njih lako zaključujemo o neraspoloženju lirskog subjekta koji je sklon odlascima u dobrovoljno izgnanstvo, povlačenju od ljudi i njihovih razgovora o drugima, od buke dana, od lažnih, uvek ambicioznih pesnika, taštine, gradova...

Šta bi moglo biti njegovo utočište? Razume se - poezija - "tužna radost, / u kojoj će prepoznati sebe" ("Dok potpisujem knjigu") i periferija jer "na periferiji su istinski pesnici" ("U jednom gradu"). Njegovo stvaranje, u svojevrsnom skitu, sa svešću o tome da je "prošlo sve što je slavno" ("Kao što peva Cvetajeva") zapravo je konstantna molitva Gospodu. Ta molitva onog koji zna "kako stoje stvari" ("U poeziji"), ipak ne isključuje začuđenost "svetom koji se menja / brzinom svetlosnih godina..." ("Početak novog doba").

Nasuprot pesmi, ta vrtoglava promena je destruktivna, pa donosi propast ljudskih tvorevina. Ponekad je sasvim očigledna, ponekad se manifestuje na možda neočekivanim mestima, na primer - u praznim salama u kojima se odvijaju književne večeri, u kojima sede samo "nameštenici ustanove" ("Besmisleno književno veče"). Ta besmislenost postala je tzv. nova realnost koju upotpunjuje uništavanje tradicije i aktivizam "zombi pesnika" ("Na Kraljevici") koje nikako neće "istinska pesma" ("Dirnuh u pesnički osinjak") i kvaziurednika književnih glasila, sklonih ideolozima iz NVO sektora i piscima antiromana.

Ono što podstiče lirskog subjekta stvaraoca da i o tome nešto izusti jeste tek pevanje sopstvenoj nadi ("Kao što peva Cvetajeva"). No, kazali bismo, poznajući poeziju Vlaste Mladenovića, kao i cikličnost smisla i besmisla, dobra i zla, stvaranja i destrukcije, ta nada, kojoj se stvaralac obraća, upravo njegovim obraćanjem uvećava svoj smisao i snagu. Ona poput "usamljenog oblaka" ("Mladomajski cvetnik") dobija moć da spaja svetove, i ljude. U toj moći sigurno je sadržana i klica preko potrebnog, mogućeg renoviranja - kada mu dođe vreme.

Dobra poezija, prava književnost uopšte, ne mora se nužno čitati u sumornim, zapuštenim prostorima, istim takvim "nameštenicima i zaposlenima". Ne bi trebalo time povređivati njeno biće i njenu slobodu. "Treba napustiti lošu adresu" ("Druga adresa"). Kad nova realnost postane prošlost, pesme će dočekati "srećnog arheologa" ("Pesme za večnost") i doći do budućih pesnika ("Veliki pesnici malih naroda"), a do tada će, kao i nakon toga, biti na sigurnom, u rukama i oku pravog čitaoca.