KNJIŽEVNA KRITIKA: Znakovito i opominjuće

Da se o peteljci drži, na samo Srbija već čitav svet, svedoče surovi događaji koji prestižu jedan drugog, a koji, izvesno, nemaju ništa sa nečim što bi pripadalo tvoračkom ili što bi sadržalo bar klicu utehe. Nasuprot toj očiglednosti jeste poezija koja, kako uočavamo na osnovu stvaralaštva naših savremenika, pokazuje, s nadom koja ipak neumitno jenjava, šta bi sve mogla biti ta peteljka. U poeziji Saše Nišavića to je monaška molitva. I ne umanjujući njen značaj, razumevajući da je ona jedino uzdanje pesničkog subjekta, uviđamo kako celu zbirku presenjuje njegovo izrazito neraspoloženje.

U njoj se istražuje poreklo prelesti, sve što ona sobom nosi, kao i njene posledice. U njoj se i peva iz duhovne potrebe, naravno, ali i iz poštovanja prema onima što tajno čine dobra dela, a kojih još uvek ima. Oni, baš kao i autor ove zbirke u svim svojim knjigama, poniru u "rudarsko okno" jezika "po zavetne i nasušne reči", [...] "po kapi Božje / što dele i drže svet".

Osluškujući bilo reči, tragajući za onima koje su mirotočne, lirski subjekt, istovremeno i stvaralac, nastoji da nas svedeno, a efektno, najčešće se služeći metaforom, aluzijom ili pak simbolom, upozna s procesom savladavanja beline, te osobite "pokorice snega".

Taj proces, kako razumemo čitajući Nišavićeve stihove, podrazumeva neizvesnost i strah, potom i bol - do uspostavljanja veze između "izvučene linije iz kapilara" i "izgrevanja Hrista". No, po rezultatu razumemo da taj bol ima smisla zato što iz njega nastaje novi život. Onaj koji se obnavlja i umnožava sa svakim novim čitanjem, koji obnavlja i samog čitaoca.

Tako je u poeziji, dok su van nje nalozi za privođenje, neplaćeni računi, kamate, opomene, kazne, sudilišta i presude. Spram njih se usamljenost, kao i uznemirenje, lirskog subjekta uvećava: "Postajem velika školjka / U kojoj se gnezde gromovi / I huje nebesa", a molitva umnožava: "Budnim me drži Gospode / kusi me raspinje".

U toj budnosti, između ostalog, i razumevanje lirskog subjekta i za prognane, za stradale, za njihove bližnje, za spaljene crkve i vinograde, "za oborena stabla breza i jasika", za jurodive...

Snagu za razumevanje svega navedenog lirski subjekt nalazi u konstantnosti još jedne veze koja je - prirodno - uvek deo molitve. Reč je o njegovoj vezi s majkom koja je stalni motiv u poeziji Saše Nišavića. Neke od pesama koje se zasnivaju na tom motivu u okviru njegove poezije sigurno bi se mogle naći u nekoj od antologija: "Molim te Gospode / Kad budem odlazio /dodaj mi majčinu ruku / Kao onog dana / Kad me je niz vrleti / Prvi put na bučnu / Magistralu svela / Kad sam se privijao / Uz njen skut / Strahovao od dolazećeg zvuka / Kao da će grom / Svakog trena / u mene svinuti" ("Odlazak").