NA ISTOM SPRATU SA ANDRIĆEM: "Od sada kada me pitaju gde stanujem, kažem..."

Odmah se između nas i Milice i Ive Andrića uspostavio izuzetan susedski odnos na obostrano zadovoljstvo.

Andrić je Nevenku veoma uvažavao, voleo je da sluša njene priče pune duha i lucidnog zapažanja - osećao je njen, ne samo scenski, magnetizam. Meni je kao mladom slikaru koji u to vreme počinje uspešno da izlaže u Parizu davao savete, a smatrao me je i zanimljivim sagovornikom.

S druge strane, mi smo bolje upoznali Andrića. Znali smo za njegova rečita ćutanja - sad smo otkrili da govori isto tako dobro kao što piše (što nije svakom velikom piscu dato) i da ono njegovo neprekidno misaono tkanje saopštava na svoj poseban andrićevski način.

Imali smo tu sreću da budemo na istom spratu i to je bila velika privilegija, s druge strane, moram da kažem, i njima je prijalo što imaju takve susede pored sebe. Tu smo se našli malo i na umetničkoj liniji.

Nevenka i Milica su se znale godinama i na to prijateljstvo se nadovezala nova situacija - to što je sad došao bračni par Andrić. Moram da kažem, po onome kako je sve to teklo, kako smo doživeli to, kao okoreli neženja Andrić nije baš odmah pristao na tako nešto.

Međutim, kasnije se videlo da mu je taj porodični život prijao. On, koji je živeo kao stepski vuk Hermana Hesea osetio je blagodeti porodične topline i porodičnog života.

Tri žene su brinule o njemu: Milica, baka Zorka, divna mama Miličina i Milka služavka koja im je bila vrlo privržena. Ona je dugo bila kod njih. Kasnije je došla Matija. Bilo je to u vreme kada je Andrić ostao sam. To je već druga priča.

Kada je počelo uređivanje stana, Milica, kao kostimograf koji voli ozbiljne boje - ljubičasto, sivo, htela je tako nešto, pošto imaju stilski nameštaj koji zahteva izvesnu ozbiljnost, htela je tu ozbiljnost da sprovede do kraja. Pozvala je Nevenku koja je Milici predložila - što se Andriću dopalo i on je to podržao - malo svetlije tonove. Da ne budu sive zavese, da ne bude sivo i belo već da bude boja kajsije, tako neki blago rumeni tonovi.

Mi nismo u to vreme imali televizor i oni su nas zvali da pogledamo poneku seriju (tada smo otkrili da Andrić voli da gleda Čkalju, to su bili njegovi trenuci opuštanja).

Andrić je bio čovek dubokog sadržaja i u običnom razgovoru vi čujete njegove mudrosti ili neki komentar koje je on saopštavao na poseban način. Na televiziji muzički intermeco, peva Lepava Lukić "Od izvora dva putića vode na dve strane", a Andrić kaže:

"Vidite, uvek postoje najmanje dva puta, čovek ima izbor, nemojte da se žalimo na sudbinu, neki put možemo i sami da biramo."

Kao što sam već rekao, oni su voleli da se posavetuju sa nama. Izdaje se jedna Andrićeva knjiga, problem je sa koricama na kojima treba da bude velika fotografija njegovog lica.

On se malo ugojio, malo, ali to se primećuje na fotografiji koja je izabrana za korice.

Pozvali su nas. Naš savet je bio da on mora da ima svog fotografa sa kojim će se osećati opušteno. To treba da bude majstor svog zanata. Otišao sam do stana i doneo ploču Neila Sedake, popularnog i bucmastog američkog pevača. Fotograf je osvetlio jednu stranu lica tako da je na drugoj strani bila senka i na taj način rešio problem. Prihvatili su to.

Postao je običaj da neke ideje, naše i njihove, razmatramo zajedno.

S druge strane, mi nismo bili klasični susedi. Nismo izmenjivali sarme ali je do nas stizao travnički sir, baklave i bosanske poslastice, a Nevenka je njima pravila male šampinjone sa puterom i peršunom pečene na plotni. To se Andriću dopalo i uvek se zahvaljivao. On je umeo s jednim finim defanzivnim šarmom da pravi komplimente i da se zahvaljuje. I ponašanje mu je bilo gospodsko.