LIRSKA MATEMATIKA: Odlazak istaknutog srpskog pisca Zorana M. Mandića (1950-2023)

Na početku svoje književne karijere, pored pesama pisao je kritičke tekstove kao jedan od najagilnijih kritičara koje smo tada uopšte imali. Gotovo da nije bilo glasila u kome oni ne bi osvanuli. Potom se "zaustavio" na onome što je za njega bilo primarno - poeziji.

Uz nju je pisao kraće prozne tekstove koji su se po svemu izdvajali među onima slične vrste koje su pisali, ili barem pokušavali to da učine - drugi. Njih bismo mogli odrediti kao mini-eseje i pesme u prozi, osobeno lirsko-prozno štivo, mandićevsko po svemu, žanrovski neuhvatljivo i do kraja neodredljivo, koje korespondira sa njegovom čistom poezijom i to tako da se mnogobrojni ovakvi tekstovi običnim kompozicionim reorganizovanjem mogu "premestiti" u pesme a da ne izgube ništa od svoje vrednosti.

Možda je to sam pesnik najbolje, i najpreciznije, uradio kada je jednu svoju knjigu naslovio "Mali naslovi" (2003; 2008).

Postojalo je u njegovoj kratkoj prozi gledanje u sebe, oko sebe, iza sebe... Čitava poetika gledanja merlo-pontijevska. U igri su bili i opipi. Taktilne, vizuelne, auditivne... senzacije. Ali, tu su i psihološki pipci kojima dodirujemo sve što nas okružuje, sve što iz sebe lansiramo e da bi se ono izvan nas prisutno opkolilo i nama, našem iskustvu i našem pevanju, prisajedinilo.

Bili su dragoceni i njegovi polemički eseji, pravi pokušaj "provetravanja" naše književnosti, pun ubitačne ironije, objavljeni u požarevačkom časopisu "Braničevo" u doba urednikovanja Aleksandra Lukića.

Sve što je Mandić stvorio ima zajedničko jezgro i predstavlja celinu koja se mora pažljivo iščitavati.

Objavio je dvadeset tri pesničke zbirke. Njegove pesme često su bile višedelne.

Nekolike, i neretko, imale su i pododrednice, a ove su najčešće bile poetičke. Pesnik se klonio rime, ali ne i zvučnih stilskih figura kojima se ostvarivao osobeni, gusti ritam. U pesmama je bilo prisutno, gotovo kaskadno, "slaganje stihova". Mandić je pribegavao čestim angažmanima, apostrofiranjima i osobenom lomljenju stihova.

Potcrtavao je reči koje je ispisivao s velikim početnim slovom. Služio se osobenim "unutrašnjim" lomljenjem reči, što ćemo ilustrovati samo jednim primerom: (p)ogled u isti mah označava najrazličitije stvari: i pogled i ogled, ali i po gled i pogle d.
Stihovi su mu bili duži, samo prividno narativni. Tipična Mandićeva pesma poznavala je ofantastičenje koje se svodilo na mali pomak: opeva se ono što je istovremeno i bilo i nije, kao da je snevano, ali se pritom o snu nije pevalo tek pošto se on odsnivao, već usred njega, iz same njegove snovne magme; pred nama je bila pokožica sna, njeno drhtanje i talasanje... Onostrano se preplitalo s metafizičkim. U svakoj Mandićevoj pesmi se bar naslućivala, ako nije bila i stvarno prisutna, metafizička aura. Gotovo da ih je odlikovala osobena antislikovnost. Mandićeve pesničke slike bile su mentalne, psihološke. Postojalo je "lepljenje" slike ispod slike, slika u slici, nešto kolažno.

Višeslojnost slika, veoma često suštinski nadrealnih, dovodila je do toga da u njima nije bilo jasno odeljenih površine i dna: sve je bilo i dno i srce slike istovremeno. U igri je bilo mandićevsko oneobičavanje koje je u sebe uključivalo i oksimoron. Njegova poezija, kako nam "poručuje" pesma "Srce", bila je lirska matematika (") proze Srca.

Mandićeve pesme nalik su na metaforički i metafizički otežale, oneobičene crteže.

Tipična njegova pesma-slika spoj je bošovske gustine i paklenskog vizuelnog plamtenja i magritovske titrajuće telesnosti, okamenjenosti u lebdenju. One su pisane / slikane procedurom mišljenja.

Mandićeva poezija bila je eminentno esejistička. Promišljanje koje je bilo u njenom srcu mogli bismo uslovno odrediti kao misao kojim se opevano oseća. Jednako, i kao osećanja koja su se u-mislila!

Mandićeva prozna, ali i pesnička, rečenica nalik je na kafkijansku. Stoga što beži, pogotovu od prisilne, neobavezne, suštinski neodgovorne, metaforizacije kazanog, Mandićeva rečenica vibrira svojom racionalnošću. Pokazuje kako u rukama pravih majstora (takav je bio Kafka, takav je i Mandić) i ona zna da zadobije slikovitost osobenog tipa.

On koji je bio nesumnjivi poeta doctus, jedan od najboljih koje srpska poezija uopšte ima, ostajao je pritom, u prikrajku - bez zrnca toga, nikada prave, pogotovu velike, a njoj poezija pesnika o kojem pišemo izvan svake sumnje pripada, nema - i poeta ludens.

Zoran M. Mandić bio je - nikakve sumnje nema - pesnik koji nije, kao mnogi drugi naši pesnici, do grla bio ukopan u tradiciju i vezan za prošlo, pesnički othujalo odavno, već pesnik koji pripada veku u kojem živimo jer pisao je poeziju bitnu, i kritičku i otkrivalačku u isti mah, za trenutak u kojem jesmo. Njegova poezija ne pripada samo onoj koja u budućnost gleda. Ona je - pošto je on pesnik trajnik - i budućnosna poezija: ona koja iz budućnosti na nas ovdašnje, i sadašnje, svoj pogled, osećajni i umni, baca.

Svoj roman je svojevremeno poljski pesnik Mjačeslav Jastrun nazvao "Lepa bolest". U njemu se o ljubavi govorilo. Zoran M. Mandić je pokazao, i dokazao, kako se i poezija - i ne samo zbog njene nesumnjive erotske dimenzije, i ne samo zato što se u njoj najlepše, i najprisnije, ljube Eros i Tanatos - takođe nazvati može lepom bolešću. Neizlečivom.