PROBLEMI SVETA: Književnost ne nastoji da bilo šta popravlja

Ako je za Borhesa čovek (odnosno ljudsko biće) književna životinja, takođe se može kazati da je ljudsko biće politička životinja. I tu nije reč o jednom jasnom i jednostavnom izboru već o sukobu dva načela s kojim moramo naučiti da živimo. Književna životinja u svakom piscu/spisateljici zahteva spokoj i nastoji da se povuče iz spoljne pometnje kako bi mogla da stvara po vlastitom nahođenju. Politička životinja nam to ne dopušta, svaki čas nas budi iz našeg slatkog dremeža udarajući nas kandžom na prevaru. I tada idemo na protestne marševe, pišemo članke, eseje, novinske stupce pa čak i knjige svedočanstva. I pokušavamo da ne zatrujemo umetničku prozu onim što se nekada zvalo "poruka".

Jer književnost zahteva najveću moguću slobodu. U književnost se slivaju različiti vodeni tokovi - bistri i mutni - i tu se ništa ne nalazi tačno na svom mestu jer takvo mesto i ne poznajemo: tragamo za njim. Ako verujemo da imamo rešenje za probleme sveta, bolje bi nam bilo da budemo političari i da pokušamo ili ne popraviti nešto služeći se moći koju nam daje politika. Književnost ne nastoji da bilo šta popravlja, pre bi se reklo da unosi pometnju, neprestano meša ideje tako da se ne ubajate i ne istrule.

Ali upravo tu gde se slivaju ove uzburkane vode valja biti bistrog uma, valja imati čvrstu osnovu kako bi se predstavili problemi iz raznih uglova i tako ponudili nova stanovišta i pristupi.

Nipošto ne verujem da su pisci i spisateljice sudije, niti to treba da budemo, ali ne treba ni da pokušavamo biti slepa i krasna Justicija. Mi smo prosto svedoci s vrlo naćuljenim ušima, svedoci kako spoljnjeg tako i unutarnjeg sveta, pomešanih kako to uvek biva. Ni grubi realizam ni rasplinuti nadrealizam, radije njihov spoj s raznim ličnim dodacima kako bismo oslikali ovu stvarnost u kojoj oni što smatraju da gospodare istinom ili oni što uspostavljaju dogme nastoje da upravljaju nama kako im se prohte.

Književno delanje ne usredsređuje se ni na marionetu u ruci ni na ruku koja je pokreće, već na pokušaj opažanja nevidljivih konaca koji idu od jedne do druge. Da bismo videli konce, moramo zažmuriti, videćemo jasnije što manje budemo pokušavali da nametnemo unapred određeno gledište, a što više svesti budemo imali o nepravdama.

Izbeći pisanje neposredno o temi ali ne udaljiti se previše, zadržati duboku svest o našoj nameri, kao da je reč o svojevrsnom zenu ili umetnosti jezičkog streličarstva: odapeti strelu ne opteretivši je nijednim predubeđenjem. Ako uspemo da napravimo jednu dobru strelu i ako je ispalimo, dobro nanišanivši, ona će pogoditi metu. Čak i ako pomenuta meta nije ni na vidiku u trenutku kada odapinjemo prvu rečenicu.

Sva umetnička proza je svojevrsno čitanje stvarnosti koje rastavlja i ponovno sastavlja metafore i asocijacije i moguća zataškavanja.

U činu pisanja pokušavamo da razbijemo ne samo spoljnje prepreke cenzure već i unutrašnje prepreke autocenzure, poricanja, straha i svake neiskrene namere koja bi mogla zakrčiti pripovedni tok.

Baš kao tema moći, tema sećanja postaje učestala i neizbežna.

Ko želi da uzbuni duhove prošlosti?, prečesto se čuje. Neki od nas književnika i književnica osećamo gotovo dužnost da to učinimo, ponekad s izvesnom lakoćom kako bismo mogli reći ono neizrecivo, možda služeći se crnim humorom ili groteskom ili drugim obilaznicama i sporednim putevima koji će nam dopustiti da govorimo o onome što nas najviše tišti.

Nastavljamo da pišemo kako bismo otkrivali i rasvetljavali, ali takođe i kako bismo ukazali na ono što bismo radije zaboravili.

To je igra večitog preispitivanja, opasna ne zato što se nužno borimo protiv manje ili više neizbežne cenzure, već zato što nikada ne smemo da se opustimo na čvrstom tlu nepokolebljivih uverenja gde se baškare oni što su usmrtili svoju drugu životinju, bilo da je reč o političkoj ili književnoj. Oni što sebe nazivaju književnicima ili političarima, dok smo mi koje pišemo nešto sasvim drugo: poprište jedne borbe koja nas satire.

(Odlomak iz eseja "Mali manifest", iz knjige "Opasne reči", u izdanju "Agore" i prevodu Ane Marković)