ŠTIT PESME: Svečana akademija povodom 125 godina od rođenja Desanke Maksimović

Prvi dobitnik Desankine nagrade i dugogodišnji član UO Zadužbine akademik Ljubomir Simović bio je sprečen da prisustvuje skupu, pa se njegova nadahnuta beseda mogla čuti u audio-formatu. Simović je najpre rekao kako mu se za ovu priliku nametnulo jedno poređenje. Za naučni skup o Jovanu Dučiću napisao je esej u kome je posvetio posebnu pažnju Dučićevim “Carskim sonetima”. U njima “oko sjajne centralne figure cara Dušana blešte carski kopljanici i strelci, dvorjani, dvorske dame, paževi, papski prelat, poklisari iz Avinjona, blešte grofovi, biskupi, riteri, franački baroni, dubrovački kneževi, bugarski kralj i vizantijski car. U ovim pesmama sve blešti od zlata...”

- Pesnički svet Desanke Maksimović, i njeni lirski junaci, sasvim su drugačiji. Njeni junaci su njeni brankovinski zemljaci, seljaci, žene koje mese hleb, sirotica kudeljnica, kovač, vodeničar i kopač bunara, prosjaci i jeretici, ustanici, ribari i poljari, putnici treće klase. I kada srednji vek u jednom trenutku privuče pažnju naše pesnikinje, nju neće zanimati moć i sjaj careva i kraljeva, nego sudbina običnih ljudi. Njen će se pogled zaustaviti na Dušanovom zakoniku, s kojim će ući u živ i dramatičan dijalog. Svoj odnos prema ovom zakoniku, i svoju ulogu u odnosu na njega, ona će definisati izjavom: “Tražim pomilovanje”. Pomilovanje za koga? Za osuđenike i grešnike, za neshvaćene i naivne, za sebre i sebarske žene, za svrgnute, za jeretike, za svadbe bez venčanja, za zemlju kuda vojska prođe, za vojnička groblja, za one koji carske drumove oru, za ljude koji jasno vide, i za one koji se spotiču preko praga - rekao je Simović.

Sa istim osećanjem Desanka opeva i smrt zmije, i smrt lisice, i smrt gavrana, i smrt neke biljke ili bube. U pesmi “Ponoć”, ona će čuti krik koji će je odvesti mnogo dalje, istakao je Simović i dodao:

- Desanka Maksimović otkriva da i ono što ne postoji može da bude ranjeno. I ugroženo.

Svet koji ona otkriva obuhvata i ono što nije nikad bilo, a tragedija koju ona vidi nema granica. I šta na kraju svega toga zaključuje pesnikinja “Krvave bajke” i “Gračanice”?:

“Sav svemir je u meni”, kazaće ona u jednoj od svojih pesama, “sav svemir je u meni/sve je od mene veće”. Koja je to tačka na zemlji, s koje treba krenuti, i koliki je to vrh na koji se, ne gubeći iz vida tu tačku treba popeti, da bi se videlo ono što je videla Desanka Maksimović.

Ističući da je Desanka Maksimović apsolutni fenomen srpske poezije i celokupne književnosti, i po obimu pesničkog i proznog dela i po recepciji koja traje više od 100 godina, dr Svetlana Šeatović, upravnica Zadužbine je rekla:

- Tajna biološkog i pesničkog trajanja jeste tajna Desanke Maksimović. Sve mene društvenih, književnih i životnih turbulencija pesnikinje, i zemlje i vremena u kome je živela donosile su joj i slavu i pad. Ipak, ona se uvek mudro krila samo iza štita poezije. Kada su je 1939. napadali da je širi defetizam odgovorila je pesmom “Žao mi je čoveka”. Danas taj štit treba svima nama i za njen 125. rođendan i za tri decenije njene Zadužbine i celoj zajednici koja vapi za stvarnim vrednostima, onima na kojima su vaspitane generacije naših najboljih sinova i kćeri. Štit poezije koji je morala da iskuje branio je i ratnicu, i poetesu i zaljubljenu devojku, ženu i ona koja bdi nad sudbinom svoga roda, ali tiho i otmeno podnosi bol i samoću posle odlaska njene najveće i jedine ljubavi Sergeja Slastikova.

Skupu su se obratili i dr Vladimir Pištalo, upravnik NBS, i Danijela Vanušić, pomoćnik ministra kulture za kulturno nasleđe, Desankine stihove su kazivali Nebojša Milovanović i Željana Nedeljković, a u programu su učestvovali i učenici valjevske gimnazije i dečja dramska grupa Radio Beograda. Dodeljene su i zahvalnice Zadužbine istaknutim institucijama i pojedincima.

Na izložbi koju je priredila Mirjana Stanišić predstavljeni su Desankini rukopisi, prepiska, lična dokumenta, fotografije. A, danas u Desankinoj rodnoj Brankovini, u kojoj i počiva, biće svečano dodeljena prestižna nagrada “Desanka Maksimović” Zlati Kocić za doprinos srpskoj poeziji.

Što god radiš, vratiće ti se

U IME porodice prisutnima se obratio Dušan Petrović, koji je od svoje 12. godine živeo sa Desankom:

- Tetka-Desa je uvek budno motrila na nas decu, ali nikada nije zalazila u vaspitne vode. Više je delovala izokola, kao pravi, vrsni pedagog. Dan-danas ja sebe uhvatim da situacije i ljude premeravam aršinima kojima me je ona podučila, a da toga u tom trenutku, kao dete, nisam baš ni bio svestan. Takođe ima jedna od njenih čestih rečenica koja mi je u životu uvek razvejavala nedoumice u određenim situacijama - “Šta god uradiš - vratiće ti se...” Baš tako - bez ikakvih predznaka ili favorizacija - kratko, jasno i sveobuhvatno. Puno nam je verovala i znala je, kao i svaki pesnik, da pametnoj i maštovitoj deci više vrede otvorene asocijacije nego nekakvi represivni propisi.