POGLED ISKOSA - Slikovni obrt Marije Knežević

Slika je za nju izvor života, fons vitae, do koga vodi i “taktilnost pri obradi tela”, kako kaže umetnica.

Zanima je u njenom uzdizanju realizma psihologija likova i autoportret u smislu poniranja u sebe, jer slikar tada ne može ništa da sakrije od sebe, ceo svet je on sam. Ona je među danas sve ređim slikarima koji osećaju “uzbuđenje pred sam čin stvaranja, svaka slika je avantura”, ispoveda umetnica, a njeni autoportreti nisu toliko lepi, još manje ulepšani, koliko su istiniti. “Oči su ključne” na slici za koju su presudni erotizam, poetika i svetlost. Ako priroda leči, to čini i slika, ona je vizuelni vitamin, lek za traume.

Svaki portret nije samo novo iznenađenje, kako tvrdi umetnica, već nova inicijacija.

Njene slike su paradoksalne, mirne, postojane, duboke ali i dinamične, katkad i psihološki opsesivne, vizija je čista i snažna. Nije, međutim, reč o opresivnoj već o stimulativnoj figuraciji, koja podržava umesto da poništava biće, teži ka biću a ne nebiću kao veći deo (post)avangarde. Zato je za nju slika kodeks značenja, simbola, estetski, psihološki i moralni podsticaj. Ona potvrđuje eikon, izvornu sliku kao imago, predstavu i lik a ne kao (samo)destruktivni eksperiment ili redukujući proces. Ova umetnica je svesna eikona ali i eidosa kao predstave, prednosti čiste likovnosti nad širim i umetnički manje obavezujućim svetom vizuelnog.

Još se ostareli Renoar upitao gde nestade ljudski lik iz umetnosti, a od Munka i De Kirika on se sve više gubi i postaje robotski. Marija Knežević je možda najviše i najpre u našem slikarstvu na osnovu svog dobrog poznavanja zanata, napravila ono što se u zapadnoj teoriji naziva The Iconic Turn, slikovni obrt, preokret od nefigurative avangarde ka slici. To je uspela još na početku svog stvaralačkog puta ranih devedesetih.

Kad su drugi packali neoekspresionističke ideološke parole protiv nacionalnog bića, ona je mimo svake, pa i umetničke politike, naslikala najlepši dečiji portret u srpskom slikarstvu, otkrivši na nov način sebe kao majku, u omažu svojoj ćerki. Umela je da dosegne neslućene visine ljudskosti, poetičke i intimističke vrednosti, kada su one odbačene i zaboravljene od raznoraznog tehničenja sirove i surove umetnosti. To i jeste smisao likovne umetnosti kao spoja lika (dakle i božanskog Prvolika), uma i umešnosti, poštovanja zanata, čemu slikarka izrazito teži. Ona je artifex, vešt majstor, ali i žena koja nije muškobanjasto ugušila u sebi ženstvenost i senzibilitet, poeziju za koju je Pikaso tvrdio da je najvažnija u umetnosti.