DRAGOSLAV MIHAILOVIĆ: "Svet me ovaj, može bit, vara"

Staro oknansko groblje bilo baš preko puta šahtu, odma do kuću šefa stanice.
Al` za vreme rata Nemci su našu jamu dosta upropašćavali, pa sam plitko galerije otvarali i vadili ono najbliže i najkrupnije, a nit su tam di su prolazili dobro podgrađivali - šprajcovali, vele rudari - nit zalazili dublje; a to za rudnik nije dobro. Ako su, na primer, do odsek di je žica bogata morali da prođu kroz neko siromašno parče, oni su ga ostavljali nezaštićeno i pušćali da mu slomovi i voda upropaste već otvoreni kodnici.

Tako se odma posle rata neke pliće galerije baš ispod staro groblje obrušile i propale, i neki naši grobovi počeli da tonu. Zato je ono, negde oko pedeset pete, zatvoreno. A novo metnuto ovam, sasvim na drugu stranu, iznad Kasarinu.
I lepo bilo i ono staro, ne mož da kažeš. Pogledaj ti oni borovi tamo, onu ladovinu pogledaj. Pa ima onde i jedan kladenčić, sam izbio, i trava oko njega poraste čoveku do ramena. I meriše od rano proleće, pa sve dok ne okiša u jesen.
Ama tek ti je ovo novo lepo.

Podignuto, ovako, na jedan breščić, šta po vru malo zaravnjen. Pukla livada po njega, pa ti se od vetrić koji tu stalno pirka leluja pred oči i treperi kaj neka oborena zelena čipkana firanga, raširio ti se izgled odatle na drugi brežuljci i ona brda malo dalje, na oknanske kuće dole i staroputine za Dvorište i Babinu Glavu, na ćoravu Kasarinu malo niže što se, glomazna, zgurila ko debela zadušna baba na kišu, na našu obrušenu stanicu i klonulu šahtu što s onaj veliki zarđali točak zeva na Okno kaj velika konjska vilica, na puteljci i staze, šumarci i lugovi. Kud god pogledaš, lepota - pamet da ti stane. Živome tu da vek provede, a kamoli mrtvom.

Vržnjaju se naokolo leptiri, koji sam što nisu pobegli noćište da traže, a sunce prelilo ceo breg s neko medeno žutilo ko iz veliku rosnu čašu.
Ispe se ja tu, zaputi se prema Misin grob. Još mu, vidim, boju krstača nije izgubila, stoji nam na njegovo mesto naš spomen, njegov i moj.
Prekrstim se, pa poljubim mojeg čoveka u njegovu sliku.

"Fala ti", reko, "što si me zovnuo da se još jedanput u ovu lepotu božju sretnemo. Je l` ti lepo ovde, Miso?"
Ičupa dve-tri travke što mu na grob izbile, uze da mu popravim neko osušeno cveće.
"Nisam ti", reko, "ništa donela. Izvini me za danas."
I tako se s njega malo razgovaram. Sedim na ukopanu grobljansku klupicu.
Tišina oko nas. Niki naokolo nema, na celo sam groblje sama. Tek što odozdole od pijaca i parka ono Radovanovo blejanje odjekuje, drugo ništa nema.
Majem se tu malo onako, ne znam više ni šta sam radela.
Izjedanput, usred taj mir, negde iza moja leđa ko da nešto zasviri. Kaj neka violina, učini mi se.

Uplaši se ja malo. U prvi ma.

Čujem li ja to dobro el me glava vara? Svet me ovaj, može bit, vara?
Pričekaj malo, Petrijo. Nemoj da se plašiš, poslušaj prvo. Vidi šta je.
Ćutim onako, sedim na klupicu i pravo pred sebe gledim. Ni da se mrdnem prosto ne smem.
Al svirka mene, bogami, ne vara. Približaje mi se polako i, evo ju, sve jača i jača. Pa se uz onu violinu postepeno umeša, čini mi ske, još nešto, još jedna valda, pa još jedna violina, a i neka debela truba možda. A i nešto drugo tu, može bit, ima.
Ajd sad ja polako i da se okrenem. Moram da i vidim.
Obrćem se na onu klupu prs po prs ko da su to tice, pa da i ne uplašim.
A Misin grob, ovako, gotovo na samu grobljansku ivicu. Odatle, može bit, još samo dvajestinu metra ravna livada ima, pa odma, kroz visoku travu što čisto pršti od bele rade i gorocvet, breg počinje da se spušća.
Vidim sad kako kroz tu travu odozdole - tek im glave u početku vidim - gacaju moji muzikanti.

Napred korača moje kuždravo Ciganče Duško i iz sve snage poteže gudalo preko ćemane; ono Misino, mora bit. Iza njega gaze Milutin i njegova kapela, puštili mojeg dečka napred, kapelnik i još jedan isto s violine u ruke, jedan valda u neku veliku trubu duva, a četvrti okida žice na onaj bas. I kako onako uzbrdo kroz onaj visoki zeleniš i šareniš uzlaze, tako otud visoko dižu kolena i bacaju noge pred sebe, na dugačko vuču gudala i u korak sprave klate.
Men od to čisto duša zastade. Srce mi se u grudi utiša ko da i ono neće da im smeta, pa kucka tek toliko koliko mu treba da se održi.
Dođoše moji muzikanti do pod sam breg, tu stadoše. Onako se iz travu samo od kolena vide, niže nemaju ništa. Zastadoše tu i sa svirku malo, dok ne poskidaše kape. Zadenuše i negde. Pa sad i zasviraše i zapevaše.
Zapevaše oni ono Milosave bekrijo.

Potegoše moji nebeski svirači gudala, upletoše prsti u debele žice, dunuše u one zlatne trube. Otvoriše garava lica na rumena usta, puštiše da im iz bela grla bele tice polete. Prnuše one i zatitraše kaj veliko jato, nad grobovi se nadneše, celo groblje začas prekriše.
U početku oni pevaše ko što sam znala da se peva. Propio si trista banke, i sve tako. A onda puštiše da i glas ponese, pa obrtoše drukše, i neke druge reči upletoše. Di li i samo nađoše, bože?
Onda se - ni ne opazi kad - u njinu pesmu upeklja i Radovanovo blejanje ozdol. U njino belo jato ućuška se, onako crno, i ono. Bele i crne tice nad naše groblje kruže i glavom ti zaokreću.

Mene to i mojem Mise muzikanti valda sviraju, al u mene oni više ne gledaju. Podigli crne glave nekud u nebesa, pa kao da njima tamo jaoču i pevaju.
Počeše sad svirači kroz njinu pesmu ne samo da se vesele i raduju no i da se svađaju i biju, da leleču i zapevaju, zapomažu i boga zazivlju, nebo i zemlju da grde, ovom i onom svetu mater i sestru i dete tek rođeno i sve živo i mrtvo da pcuju, mene i sebe, svim mojima i svim svojima što se rodili i još se nisu ispilili seme roditeljsko i matericu majčinu da proklinju. I sve to s ono Radovanovo blejanje složili, pa kako njina pesma ovde jekne, tako ono otud odjekne.
Lego na breg pesmin jaok i ljudski lelek, pa već zemlji teško. Ni ona više to ne mož da trpi.

Men pretisle suze, pa ću da potonem.
Gledam odande u ti ljudi - živi li su, Gospode, ili prikažnje? - i, čini mi ske, vidim i dobro, al od one suze možda ja i ne vidim ono što jes, no nešto što nije. Pirka vetrić otuda, leti im vrana kosa i pada na garava lica, al, možda to njima ne leti kosa no oni celi tamo pocupkuju i visoko po ovo nebo iznad nas skačaju i kaj neki šuti crni jarci žalno mekeću i vreče što ovaj svet više za nji nije i što im ni ovaj ni nijedan drugi mesto i kuću ne može da pruži.

Mene na klupu kaplju suze kao crešnje. Lupkaju i odskaču od onu dasku, cele će oči već da mi iskaplju. Čisto bi u dlan mogla da i skupljam i prstima na mesto da i vrćem.
Ne znaš ti, čoveče, kaka to svirka beše. Ne možeš da znaš.
Ludeše još neko vreme moji muzikanti, sviraše, pevaše. A onda se već i zamoriše.
Počeše polako da se stišavaju. I tako sve tiše, sve tiše, sve tiše. Pa prvo prestadoše da pevaju, sam još polako s ona gudala rade. Dok najzad ne ustaviše i to.
Pokloniše se duboko nekom otud, svi izjedanput, da l` mene da l` nekom drugom. Ičupaše iza pasa one sakrivene kape, pokriše se s nji. Onda zametnuše sviraće sprave na ramena ko vrljike, okretoše se niz brdo i kretoše nadole.
I tako polako, polako, ko da sve više propadaju u onu zelenu travu što blješti od sunce koje zamire, ko da i to neka debela voda lako i roditeljski blago u sebe prima, nestadoše tam di su i iznikli.

(Odlomak iz knjige "Petrijin venac", izdavač "Laguna")