KOLIKO NAS JE KORONA PROMENILA Šajtinac o romanu "Koljka i Sašenjka": "Kopilad jašu u gomili..."
ROMAN "Koljka i Sašenjka" Uglješe Šajtinca, koji se ove godine našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, lociran je u Banatu, u vreme korone. Knjiga u izdanju "Arhipelaga" počinje smrću strica Koljke, kada narator dolazi u njegovu staru, autentičnu kuću, sa "konkom" i voćnjakom, da sredi stvari.
UK Parobrod
Mada počinje "boleštinom" i smrću, u romanu sve vrvi od života: legu se pilići, mace mačići, obnavlja kuća... I privremeno prebiva Sašenjka (Aleksandar Puškin), sa kojim narator vodi zanimljive dijaloge.
o Da li je ovo optimističan roman u kome, ipak, pobeđuje život?
- Ako nije baš to, onda je jedan od najzabavnijih pesimističnih romana ikada. Zavisi i od ugla gledanja i poimanja onoga kako priroda funkcioniše. U stvari, najviše je roman o objavi božanske nadmoći. O sećanju na ono što će od nas ostati. Zvuči oksimoronski ali nije. "I ako ljudi kroz hiljadu godina budu srećni, tome sam makar malo doprineo i ja", kaže Astrov iz Čehovljevog "Ujka Vanje". Eto dokaza da nismo uzalud živeli. Jer u prepoznavanju je božansko, u razumevanju, a ne u nemuštim autofikcijama (to je sad jako popularan izraz).
o Ambijent čehovljevski (banatska verzija), duh Puškinov, stric Koljka rusofil - jeste li se plašili da bi vam neko mogao "zalepiti" političku etiketu? I kakve bi posledice rusofobija mogla ostaviti na savremenu kulturu i umetnost?
- Nema više kulture i umetnosti. Sve sama učenost, menadžerisanje, kratki kursevi i lajkovi i dislajkovi. Tako da nikakva "filija" nije ugrožena. Moje "filije" ionako ne idu u pravcu naroda i plemena. Filiju čuvam za pojedinca. Za ono što je merljivo, što liči na tebe, ne za nekakve apstraktne pojmove. Voleti se mogu samo pojedinci između sebe. Ili ne voleti. Ljubav je pojedinačna odgovornost, kao i krivica. Lepo je to Dante opisao postupkom koji je koristio u "Komediji". Od pakla, preko čistilišta pa do raja, svi imaju imena i prezimena, i po onome kako su činili i radili svoje, samo za njih čuvano, mesto u pomenutim.
o Zašto baš Puškin?
- Zato što je čudesan. A, opet, toliko blizak, naš, baćuška. Nema smisla da ovde navodim sve što je u toj biografiji izvanredno. Živeo je samo 38 godina, a uvezao vekove pre i posle sebe. Bio na pogrešnim mestima u pogrešno vreme, strastven, duševan, bezobziran, a nežan ko leptir. Malo je takvih u ljudskoj istoriji. A opet liči na milione kojima se pričinjava da im se za dušu u isti mah otimaju i nebeski i podzemni anđeli. On je Mojsije pesničkog sveta, tamo gde je on razdvojio more i isušio dno prošla je tušta i tma pisaca posle njega. UK Parobrod
o Pokazuje li puškinovski motiv sa dva zatvorenika koja su, okovana zajedno, preplivala Dnjepar i spasla se, pravac koji bi i nama mogao doneti spas - zajedništvo, solidarnost, briga?
- Upravo to. To je jedna od najuzbudljivijih slika ljudske borbe. Zamišljam kako se dvojica predodređenih na neprijateljstvo i mržnju među sobom lako i nepovratno survavaju sa ovog očajnog čamca u kojem plovi sve zaglupljeno i otupljeno i uprkos lancima koji ih vezuju skladno i do poslednjeg daha zamahuju ka obali gde ih čeka sloboda. Svako ima svog para za kojeg je lancima vezan, svakome je data šansa da uvidi u čemu to i gde plovi, i svako ima svoj Dnjepar. Samo je vremena uvek premalo.dž
Put na čijem kraju se srećemo
o U ROMANU ima autobiografskih elemenata. Jeste li se i na taj način oprostili sa stricem? Da li je posthumno izašla njegova poslednja knjiga?
- Ima. Više je to objava početka puta na čijem ćemo se kraju ponovo sresti nego oproštaj. Oproštaji nisu dobri za priče. Knjiga "Opsidijan", u romanu travestirana naslovom "Ararat", izuzetan je roman na kojem je Stanko godinama radio. Pojaviće se uskoro u izdanju "Službenog glasnika".
o Nismo li baš u koroni pokazali da imamo empatije i brige?
- Ako je nesreća jedino što će nas vazda ujedinjavati, onda je to za nesreću dobra vest. Nema nikakve solidarnosti, samo gola otimačina. Kopilad jašu u gomili. Na svakom odmorištu se prebrojavaju i lako popune redove ako se u jahanju kogod izgubio. Ali, manimo njih. Nek su živi i zdravi svi koji su brižni, vole i daruju ne čekajući nesreće da ih na to opomenu.
o Koliko nas je korona promenila?
- Onoliko koliko je svako spreman da prizna promenu. U priči o "Koljki i Sašenjki" ona je puka pojava. Kao suša. Skakavci. Nije mi bila nužna, napisao bih to i bez njene "pomoći". Uvek je neka nepogoda, nešto opšte. Taman onoliko opšte da od toga nemate nikave koristi za priču. Sve je to, sve nevolje, kao u onoj biblijskoj priči. Samo da bi faraon zavapio i zatražio pomoć. I onda se pojavi jedan mladić, spase carstvo, postane nacionalni heroj i onda prava priča tek počinje. Čovek mora nekad da postane prvo nacionalni heroj nekog drugog naroda da bi mogao da postane nacionalni heroj svoga naroda. Čuda su neosetljiva na kratkoročne promene.