POEZIJA - Parusija

Spuštaš se na divlje taksiste,
neprimetan kao veče, dok topla
buka odranja sive zidove zgrada,
spuštaš niz sirene, asfalt, kruženje
prigradskih linija, bled kao
utopljenik, kao mesec, kao vreme
koje se samo u sebe urušava. Ne
dočekuju te ribari, ni prostitutke,
jata, jurodivi ljiljani u polju,
niko da ponese tvoju laganu
torbu, da uzme ljubičasti džemper
zaboravljen na sedištu. Stići ćeš
u snu i po kiši, u zimu, kad se ne
dolazi, onima koji ne čekaju, i
reći, kao nekad, ali tiše, kako je
sve dobro, zureći u zavejan put iza
luke i carinskih stovarišta.

* * * * * * * * *

Ruž na čaši

Ti, međutim, stojiš pred aparatom
za kafu, fotografija izoštrena
nesigurnošću i strahom, čekajući
da se napuni plastična čaša,
uvek ista, u uskoj suknji, i
večna, čela uzdignutog kao
štit, sa šljokicama na obrazu i
providnom, crnom čipkom preko
grudi, svesna ogovaranja kao
grmljavine u daljini, da li u tebi
ima tuge koju osećam, i besmisla,
i smrti, dok s vrelom kafom u
ruci okrećeš nama svoju lakoću,
usiljenost i nove zube, sjajeći
kao zidine nad rekom, videći
u smeni želja jedinu realnost i
ostavljajući za sobom taj zgužvan,
plastični leš, da ga ukloni drugi, dok i
sam nestaje u zagušljivosti hodnika,
istorije, ničeg, za tobom, s toplom
mrljom od karmina na dlanu.

* * * * * * * * *

Ruža
po Zagajevskom

Daljina. Mesec. Blokovi. Ruža.
Avion raseca toplu jabuku
noći, rasipa vreme u pisak
trošnih kompozicija, na stvari,
glasove, leto, i minuti otiču kao
reke, bruje mušice u sekundama,
bruje daleka zvona, ponavljajući
šupljinu u nama što dočekuje
i voli, i reke teku bez nade i
kraja, i tatari zvižde u pustari
grla, i prasak zapaljenih boca
pretvara reke u vino, i umesto
vetra otiču senke bez mirisa,
mira, suštine, bata varvarskih
armija. Avion raseca toplu jabuku
noći. Daljina. Mesec. Blokovi.
Ruža.

(Iz zbirke "Udaljavanje",