BIBLIOTEKA MOJE MLADOSTI Beseda akademika Dušana Kovačevića: "Narod svašta priča..."

Bio sam malo uplašen i istovremeno ponosan što ću se učlaniti među odrasle, ozbiljne ljude koji su dolazili u biblioteku kao u svoju kuću i pozajmljivali knjige velikih pisaca.

I kad već pomenuh "velike pisce", gledao sam njihove uramljene slike po zidovima biblioteke našeg malog grada. Bili su to stari, ozbiljni ljudi; većina je imala brade, brkove i naočare zbog silnog pisanja i čitanja. Dok su me malo strogo gledali, kao da su me pitali: Čitaš li ti nešto, mladiću. I ono što je bilo veoma bitno, svi ti veliki, čuveni pisci, živeli su u nekim davnim vremenima, i bili su, naravno, odavno mrtvi.

Bio sam ubeđen, da pisac ne može biti živ čovek. Bilo bi to, nekako neozbiljno. U našem malom gradu, na primer, nije bilo živih pisaca. Ali je, zato, bilo velikih pisaca iz prošlih vremena. U susednoj ulici od moje, bila je kuća Laze Lazarevića, mala, skromna kućica, ni nalik veličini njegovih priča i pripovedaka. A na putu za školu, u parku, bila je bista Janka Veselinovića. Išao sam u školu Vuka Karadžića. Sve ljudi iz prošlih vremena.

Pričalo se da u Beogradu ima živih pisaca koji pišu dobre knjige. Mi ih nismo viđali pa smo malo sumnjali. Narod svašta priča. Jednostavno, nije bilo moguće da jedan veliki, ozbiljan pisac, živi život običnog čoveka, da svoj veliki dar troši na prolazne stvari, da ide na pijacu, da čeka u nekom redu sa običnim ljudima, da ga boli zub, a on napisao roman o Velikom ratu i herojstvima ljudi koji su bili ponos celog sveta.

Ako zanemarimo malo humorni deo ove priče o životu pisca, tačno je: samo vreme - prolaznost, potvrđuje vrednost pisca i njegovog dela. Vreme je jedini istinski sudija, i sud vremena određuje da li ste vi kao pisac živ ili mrtav. To što ste relativno živi ne znači da je vaša knjiga živa. A ako knjiga nije živa, možete vi da radite šta hoćete, sve vam je uzalud.

O svemu što sam do sada pričao - o biblioteci u malom gradu moga detinjstva i ranog poimanja sveta, sve se to događalo pedesetih godina prošlog veka; nije bilo televizije i telefona - jeseni i zime bile su duge, sa velikim snegom koji se činio još većim jer smo bili mali. Ili je bilo i jedno i drugo. Smrkavalo se u podne, a naš mali grad u dugim noćima osvetljavalo je nekoliko sijalica i izloga prodavnica mešovite robe. U tim dugim noćima, svetlost je dolazila iz knjiga: čitali smo o zemljama prepunim sunca i neobičnim ljudima koji su živeli uzbudljive, neverovatne živote. Putovali smo čitajući po celom svetu. Kasnije, kad sam odrastao i putovao po istim ili sličnim zemljama, nikad nije bilo tako lepo i uzbudljivo kao u putovanjima iz knjiga dok sam ih noćima čitao i uz pomoć baterijske lampe, sijalica se gasila zbog spavanja i štednje. Lepe, posne godine.

Možda je ta moja strast, odlazak u biblioteku bar jednom nedeljno, opredelila moj životni put i rad. Možda sam zbog te moje rane ljubavi danas, ovde, u biblioteci koja je majka svim ostalim bibliotekama po manjim gradovima, kao što je bio moj.

I mada sam još uvek relativno živ, strepim i nerado izgovaram da sam pisac. Jer, kao što sam već rekao, pravi, ozbiljan pisac mora biti dokazan vremenom. Živ pisac je pod velikim znakom pitanja šta će još uraditi. Kao dobro vino, red je da pisac malo "odleži".

Biblioteka moje mladosti je moja lepa i draga uspomena koje se često setim kad uzmem knjigu u ruke. I ta ljubav je trajna, neprolazna zauvek.