ZAPUŠTENOST JEZIKA: Đaci nigde ne čuju da je dobro vladanje srpskim jezikom važno u životu

Mi u Republici Srbiji imamo više manjinskih jezika i srpski jezik kao većinski. I moramo da vodimo brigu o njima. Kad su posredi manjinski jezici, slobodno možemo tvrditi da smo mi i zakonski i u praksi obezbedili njihov status bolji nego što je bilo koja druga zemlja u Evropi, a daleko iznad statusa koji ima srpski jezik u zemljama regiona.

Kad se na današnji dan govori o srpskom jeziku i njegovom pismu ćirilici u našoj državi, mora se reći da njegov status nije ni blizu nivoa na kome bi morao biti kao nacionalni jezik, na kome su nacionalni jezici, veći i manji, u evropskim državama. U to ćemo se uveriti ako prođemo glavnim ulicama u Beogradu i drugim gradovima. Prema onome što možemo videti danas u Beogradu, reklo bi se da je osvanula 1915, daleko bilo, kada su austrougarski okupatori temeljito istrebili ćirilicu u Beogradu i Srbiji. I uvek se pitam koga to sve institucije i preduzeća obaveštavaju usred Srbije bez osećaja za poštovanje srpskog naroda. Isto vidimo i na štandovima gde se prodaje štampa, pa slično je - iako nikako nije isto - i na izlozima knjižara.

U Srbiji se posle raspada države Jugoslavije i srpsko-hrvatskog jezičkog zajedništva nismo odgovorno odnosili prema srpskom jezičkom pitanju, koje je u temeljima nacionalnog i kulturnog pitanja - eto i na to nas opominje deklaracija kojom je utemeljen ovaj dan maternjih jezika. Dugo nismo kao država radili na uređenju srpske jezičke situacije u novim okolnostima. Mada je struka, ponajviše Odbor za standardizaciju srpskog jezika, o tome govorila i obraćala se državi - dugo nas nisu čuli. Država je donosila odluke koje se tiču jezičke oblasti sama, na svoju ruku, i često sa nepopravljivom štetom. Zato se još uvek može najkraće dati ocena naše jezičke situacije - zapuštenost. Mi smo narod sa najmanjim brojem časova srpskog kao nacionalnog jezika u osnovnoj i srednjoj školi kad se poredimo s većinom evropskih država. Zato škole ne mogu obezbediti dovoljno i kvalitetno poznavanje srpskog standardnog jezika i nacionalne književnosti, ne mogu dati dovoljno znanja o srpskoj pisanoj i književnoj baštini, ni o aktuelnom trenutku, i njihovom značaju za nas kao narod i za svakog pojedinca. U takvoj situaciji nastavnici nemaju ni mogućnosti, pa ni dovoljno motivacije, đaci pogotovo - kad nigde ne čuju da je dobro vladanje srpskim jezikom važno u životu.

Iako Odbor i drugi iz struke na ovo skreću pažnju već duže vreme, još nema ni nagoveštaja plana po kome bismo se izjednačili sa drugim evropskim državama. A pokušava se na o-ruk jednome predmetu obezbediti izobilje časova čime bi se osvojilo sve moguće vreme u školi. Naravno, ne postavljam pitanje značaja ni tog predmeta. Zato naši građani slabo poznaju svoju kulturu, pisanu baštinu, a u jeziku je sačuvano sve znanje o našoj istoriji, materijalnoj i duhovnoj kulturi. Kad tome dodamo i činjenicu da se srpski jezik ne izučava na fakultetima - ni radi sticanja funkcionalne pismenosti, niti radi upoznavanja s našom kulturom (takav predlog Odbora Univerzitetska konferencija je glatko odbila), onda je jasno da naši građani, mnogi i među onim koji se smatraju intelektualcima, slabo znaju srpski jezik i na njemu zasnovanu kulturu, malo znaju o značaju srpskog jezika i srpske kulture, često vrlo malo znaju o našoj pisanoj baštini. A oni u raznim institucijama i(li) državnim organima često donose odluke o sudbini naše kulturne baštine i naše kulturne politike, bez navike ili obaveze da se u takvim prilikama obrate struci za pomoć i savet. Oni, sa takvim znanjima, često nemaju refleks da u inovacijama koje nam se nude iz belog sveta prepoznaju ono što je štetno po srpski jezik i srpsku kulturu, po očuvanje nacionalnog identiteta. Najnoviji primer jeste usvajanje zakona o rodnoj ravnopravnosti, u kome se pod plaštom brige o ravnopravnosti građana uvodi upravo strašna diskriminacija, a pokušaj da se ozakoni tzv. rodno osetljiv jezik predstavlja neviđen inžinjering u jeziku sa ideoloških pozicija. Iako su Odbor za standardizaciju srpskog jezika i stručna javnost iz drugih oblasti ukazivali na pogubnost takvog zakona, i ne samo u pogledu jezika, i dokazivali da tzv. rodno osetljiv jezik nije srpski standardni jezik. I posle široke naučne rasprave u Matici srpskoj, čiji rezultati su dostupni, mnogim je bliža ta zapadna novotarija, usmerena protiv srpskog jezika i kulture, našeg kulturnog obrasca, nego jasan stav nauke. Nažalost, i neke ozbiljne informativne kuće, od kojih se to nikako ne bi očekivalo, još uvek prilježno guraju taj tzv. rodno osetljiv jezik. A usvojeni zakon o jeziku i pismu u članu 7 izričito kaže da se srpski jezik mora štititi od ideoloških i političkih uticaja na njegovu standardizaciju.

Na ovome se zasnivaju i sve druge loše strane naše jezičke situacije - slab jezik administracije, jezik politike - takav je i u najvišim institucijama, čak i odsustvo svesti o potrebi dobrog vladanja srpskim standardnim jezikom pa i stida zbog tolikog neznanja, vraćanje na jezičko stanje iz predstandardnog perioda. Svakako tu moramo dodati i često nizak nivo jezičke kulture u sredstvima informisanja, uz neke izuzetke. Jedna važna institucija - lektorska služba je gotovo proterana iz našega društva.

Da je tako, da nemamo dovoljno svesti o značaju srpskog jezika i ćirilice i svesti o nužnosti vraćanja dostojanstva tim bitnim znacima nacionalnog i kulturnog identiteta - u našem slučaju i suvereniteta, govori i činjenica da nam je trebalo trideset godina da usvojimo zakon o jeziku i pismu, koji daje osnove i okvire za utvrđivanje i sprovođenje jezičke politike, koja je u uređenim državama i društvima u temeljima ukupne nacionalne politike. Ne možemo ovde govoriti o tome ko je sve podržavao taj naš nemar.

Sada je taj zakon donesen; možemo biti manje ili više zadovoljni njegovim rešenjima, na primer - mi u Odboru za standardizaciju srpskog jezika želeli smo da se status ćirilice reši povoljnije. Međutim, potrebno je da se on počne primenjivati, da se počne uređivati jezičko stanje. Kroz primenu ćemo oceniti i njegove domete i slabije strane, pa predlagati njegovu doradu. Prošla je godina dana od njegovog stupanja na snagu i već je krajnje vreme da se počne i primenjivati. Ministarstvo kulture je pokrenulo proceduru za osnivanje Saveta za jezik, što je tim zakonom predviđeno. Iako čekanje na ovo telo nikoga ne oslobađa od početka primene zakonskih odredaba, tek posle njegovog formiranja može se očekivati da će država početi da odlučnije radi ono što je njena obaveza. Zato smatram da će Vlada Republike Srbije, uz sve druge svoje obaveze, staviti među najhitnije poslove formiranje Saveta za jezik. Odnos prema tome poslu u izvesnom smislu je i ocena njenog shvatanja značaja srpskog jezika kao jednog od osnovnih srpskih identitetskih znakova.

                          (Tekst povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika)