ZMAJ, OGNJEN, VUK: Sećanje na Ognjena Lakićevića, svestranog delatnika u kulturi

Studirao književnost, diplomirao dramaturgiju. U svakom pogledu, Ognjen Lakićević bio je posebna figura svoga doba. U generaciji pesnika, oglasio se iste godine i u istoj ediciji sa Slobodanom Rakitićem, Petrom Pajićem, Radoslavom Vojvodićem... Edicija se zvala "Slovo ljubve", a izdavač Revija (Jugoslovenski ilustrovani časopis). Zbirka je imala naslov "Nepogode", sa ilustracijama Radomira Reljića. Nepravedno zapostavljena i zaboravljena, Ognjenova poezija na samom početku bila je autentična i vredna pažnje. Evo prve pesme, minijature "Napev smrti": "Jaukala jaukica u dolini jaukovoj / Jaukala umiljato i dolinu zavodila / Nema više jaukice doline su sada puste / Nema više jaukice i suncu je sada studno". Blizak mu je bio Nastasijević. A evo i definicije poezije, u Ognjenovoj "Odi poeziji": "Prelepa ptico beskrajnih prostora / nadleti i pesmu da zvuk postaneš". U "Sumanutim sonetima" istraživao je "ponore iza uma", "zazidane svetlosti", ars poetiku. Antologijskom pesmom "Freska" pridružio se najboljim pesmama srpskih pesnika o freskama.

U jednoj od prvih kritika Ognjenove zbirke, u "Borbi", o njegovoj poeziji, piše da "ona pripada onoj vrsti refleksivne lirike koja svojim gustim tonovima i sažetom zvučnom orkestracijom budi u nama skrivene, prigušene odzive".

Pisao je pozorišne kritike, štampao ih u "Borbi" i u knjizi "Mera za meru" - veliki deo života proveo u pozorištu. "Mera za meru" je hronika i istorija pozorišnog života u Beogradu šezdesetih godina. Umeo je da pohvali Zorana Radmilovića i Mišu Janketića još dok su bili mladi.

Boravak u pozorištu omogućio mu je da sačini "sasvim svoju" Antologiju savremene jugoslovenske drame u dva toma baveći se "pre svega lepotom dramskog teksta". U izboru su se našli, između ostalih: Brešan, Hing, Dušan Jovanović, Dušan Kovačević, Jovan Hristić, Velimir Lukić, Aleksandar Popović, Slobodan Šnajder i drugi.

Po povratku iz Pariza, gde je radio u Jugoslovenskom kulturnom centru, postao je direktor Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. U to vreme imao se ko udružiti. U velikom sjaju blistali su ne samo "Nolit" i "Prosveta", "Rad" i BIGZ, nego i ugledni zagrebački i sarajevski izdavači. Ognjen je bio direktor Međunarodnog sajma knjiga u Beogradu, u godinama kada Sajam postaje najveći kulturni događaj u godini i izlazi iz Hale 1. Sećam se da je, kao direktor, odlučio da Srpska književna zadruga, koja slavi stogodišnjicu (1992), dobije besplatno dupli štand. U isto vreme, sa Sajma knjiga u Barseloni on donosi posebnu diplomu koju je za svoju stogodišnjicu dobila Srpska književna zadruga.

Bio je čovek društva i prijateljstva, pobornik književnog i umetničkog bratstva. Kad su mene pitali jesmo li rod, govorio sam da nismo: njegovi su poreklom Rovčani, starinom Bulatovići. Kad su njega pitali jesmo li rod, govorio je da jesmo. Sada vidim da jesmo.

U Udruženju izdavača i knjižara Jugoslavije, Ognjen Lakićević pokreće izdavačku delatnost i osniva ediciju "Remek-dela" svetskih i srpskih pisaca. Knjige su bile luksuzno opremljene i uzorno uređene - najviše je u tome bilo Ognjenovih ruku.

Na kraju, prateći izdavačke događaje, mene i metamorfoze, književna priznanja i nepriznanja, Ognjen Lakićević, zajedno sa urednikom kulture u "Večernjim novostima" Draganom Bogutovićem, zasniva književno priznanje "Meša Selimović" za najbolje književno delo u toku godine, po oceni velikog broja kritičara, da bi se pravda zadovoljila kako-tako. To njegovo delo i danas traje.