HODOČASNIK SA KIČICOM I PEROM: Knjiga Milutina Dedića "Zapisi s predumišljajem"

Prirodno je što je čovek koji je rođen na moru voleo putovanja, brodove i vetrove. Prirodno je što je čovek dobar kao hleb obišao, opisao i oslikao najviše vodenica. Prirodno je što je slikar, koji je uživao u životu bez predumišljaja, pisao "Zapise s predumišljajem". Nije, međutim, prirodno što takvog čoveka, nakon njegovog iznenadnog odlaska, nema u Aleji zaslužnih građana u Beogradu. Milutin Dedić je bio, u svakom pogledu, čast za Beograd i kompliment za srpsku kulturu.

Ovako pesnik Radoman Kanjevac govori o liku i delu svestranog umetnika Milutina Dedića (1935-2021), u "svojstvu" glavnog urednika Radio Beograda 2 na čijim talasima se od 2018. emituje emisija "Zapisi sa predumišljajem" koja je, nažalost, nadživela svog tvorca. Dedić je preminuo 11. marta 2021. godine, ali su njegovi prilozi i dalje u etru. U izdanju RTS izdavaštva i Eparhije dalmatinske sa sedištem u Šibeniku, nedavno se pojavila istoimena knjiga ovog neumornog putopisca koji slušaocima i čitaocima, na jedinstven način, približava sva mitska mesta, od Kavkaza do Hilandara.

Iz knjige "Zapisi s predumišljajem"

- Rano su počeli da mi privlače pažnju ljudi, njihova dela i tragovi koje su ostavili. Prvi sačuvani zapis o tome uradio sam kao šesnaestogodišnjak 1951. godine. Nacrtao sam česmu u šibenskom Varošu, gde sam živeo, koja je godinama značila život u tom bezvodnom delu grada. Sada od nje nema ni traga niti je se ko seća - objašnjava Milutin Dedić na početku ove jedinstvene knjige, u kojoj je svojim perom i kičicom sačuvao od zaborava mnoge otiske minulih vremena.

Njegovi literarno-likovni zapisi ostali su zabeleženi na desetak hiljada stranica i oko šest hiljada crteža i slika, u obliku dnevnika, hronike, putopisa, poetskih refleksija, komentara, osvrta...

Iz knjige "Zapisi s predumišljajem"

- Nije bilo dovoljno puko beleženje, već je bilo potrebno proučiti odgovarajuću literaturu, arhivsku građu, a pre svega otići na lice mesta - otkriva u knjizi Dedić. - Prožimanje i preplitanje raznih uticaja pomoglo je izgrađivanju svega onoga po čemu se narodi međusobno razlikuju. Srpski narod je u tom pogledu izvanredan primer. Gotovo je nemoguće nabrojati sve uticaje koje je kroz svoje trajanje primio, a ipak je izgradio i sačuvao svoj kulturno-istorijski, duhovni i ljudski identitet.

Slikar, istoričar umetnosti i putopisac uspomene s brojnih obilazaka srpskih crkava i manastira (od Prizrena do Sremskih Karlovaca, od Svete Gore do Krke), krstarenja po morima (od Indijskog do Atlanskog okeana, od Baltika do Mediterana) smestio je među korice ove knjige obojene utiscima, zanimljivostima, a pre svega dušom njenog autora.

U jednom od zapisa, pod naslovom "Otkud kralj u logoru?", Dedić počinje priču konstatacijom da nije teško zamisliti kako bi veći deo kulturnog sveta reagovao kad bi neko žicom opasao crkvu Santa Kroče u Firenci ili Katedralu u Sijeni gde se nalaze dela Đota, Duča di Bonisenje i drugih majstora s početka 14. veka:

- Međutim, Gračanica na Kosovu, gde su savremenici pomenutih velikana, Mihailo i Evstatije i njihovi saradnici iz dvorske slikarske radionice kralja Milutina ostavili, takođe, vrhunska dela, opasan je visokom i bodljikavom žicom. Nalik koncentracionom logoru. Malo koga to uznemirava... Na sreću, to nije ugasilo sjaj i duhovnu snagu koji izbijaju iz ovih svetinja. I tako, meandriraju zlodela s trajnim vrednostima, koja uprkos mnogim nevoljama ipak opstaju.

Iz knjige "Zapisi s predumišljajem"

Hodočasteći našom istorijom, kulturnim i duhovnim nasleđem, Dedić otkriva radoznalom čitaocu i neke nepoznate ili malo poznate činjenice. Između ostalih i onu legendu kako su Jermeni, među drugim vazalskim narodima, poslali svoje vojnike u Kosovski boj. A onda ih je "prenula" zvonjava, rano ujutru na Vidovdan, zbog koje su odlučili da napuste ratište: grupa jermenskih vojnika povlačeći se zalutala je u bespuću planine Ozren. Na jednoj zaravni naišla je na osam izvora vode, pa je odlučila i da ostane. Na tom mestu podigli su manastir sa crkvom posvećenom Svetim arhanđelima Gavrilu i Mihailu, a narod je u znak zahvalnosti ovaj manastir nazvao - Jermenčić.

A pisac, koga nazivaju i slikarom kulturne baštine, svojevremeno je u jednom razgovoru rekao:

- Do 1962, kad sam diplomirao, promenio sam trideset i pet adresa i isto toliko gazdarica. Studirao sam i radio kao konj, sve i svašta. No, nijedenog trenutka nisam pomišljao da odustanem, da se vratim. Jeste meni Šibenik u srcu, ali mi je Srbija u duši...

Sada je na Srbiji red da delo ovog izuzetnog umetnika i čoveka ne prepusti zaboravu, sledeći sa zahvalnošću i predumišljajem Dedićev primer kako se pamte ljudi za koje je "svaka enciklopedija bila običan, bezvredan, nemušti komad papira".

Brat Arsen

- Milutin i Arsen bili su dva jedinstva u suprotnosti. Koliko je Arsen bio disciplinovan, fokusiran, samozatajan, toliko je Milutin bio rapsodičan, raspričan, radoznao, renesansni polihistor s kojim ste mogli satima razgovarati o svemu što bi vam palo napamet - piše Kanjevac u predgovoru knjige.

Ipak, čini se da Beograd nije gajio (ili bar pokazivao) podjednaku ljubav prema dovojici braće: dok je Arsena uvek dočekivao s divljenjem (i gotovo strahopoštovanjem), kao da nije bio dovoljno svestan ni značaja ni prisustva, ništa manje darovitog starijeg Dedića.

"Slikarev maraton" u "Novostima"

Maraton u "Večernjim novostima"

Pre "Zapisa s predumišljajem", Dedić je deo građe već predstavio u knjigama "Vodenica božja i đavolja", "Kuća oblaka", "Trg tišine", "Prkos vetru i vremenu", "Svetlost u tami vekova", "Osmeh vinskog duha", a mnogo toga ostalo je zabeleženo i u feljtonima, kolumnama, esejima, izložbama, pa i TV serijalu "Enciklopedija za radoznale" RTS.
U "Večernjim novostima" objavio je 190 likovnih i literarnih zapisa na stranicama kulture, u rubrici "Slikarev maraton".