KNJIŽEVNA KRITIKA: Putokazi vremena

Naravno, knjiga nikako ne isključuje ni sve druge čitaoce potrošače sklone različitim mimikrijama, spektaklima, šarenilu, večitoj gladi, vlasti, koristoljublju i drugim vrstama nekulture. Za njih je, možda, ova knjiga još korisnija, jer ih može podstaknuti da se poslednjim atomima oslabljene duhovnosti bore za povratak sebi, nasuprot iracionalnim predstavama o sopstvenim novim identitetima, nastojeći da razumeju putokaze svog vremena u kontekstu znakova prošlosti zarad budućnosti.

Ukoliko ova knjiga dopre do prvonavedenih i drugonavedenih čitalaca, a njeni potencijali za to su veliki, jer je pisana jednostavnim stilom i jezikom, u čitavom društvu, na svim nivoima, uključujući i visoke institucije nauke i kulture koje su danas dezorijentisane i bez konkretnih nacionalnih strategija, moći će razložnije da se razmišlja i preduzima, na primer: u vezi s radom na Rečniku srpskog jezika umesto na Rečniku srpskohrvatskog jezika; u vezi s veštački kontituisanim jezicima i novim nacijama na prostoru bivše Jugoslavije; u vezi sa ideologijom performansa: "Umetnost može biti bilo šta što se umetne u prostor umetničkog ili podvede pod njegov pojam..."; u vezi sa sferom tržišta i finansija iz kojih potiče aktuelni obrazac simulacije vrednosti u kulturi i politici, u vezi s medijima "koji relativizuju, osporavaju, poništavaju i uspostavljaju nove vrednosti. [...] i narušavaju ravnotežu između tržišta i kulture" u šta se, između ostalog, uveravamo na primerima izdavačke, filmske i muzičke industrije, tj. produkcije bestselera, hitova i megahitova.

Pišući i o književnoj kritici, njenom položaju danas, "koji upućuje na promenjen širi sociokulturni kontekst" u kojem ona nije institucionalizovana kao kulturna i društvena potreba, kao i o kritičarima koji nailaze na osude društva, Bojan Jovanović naše vreme označava kao postkritičko "ne samo zato što je kritika izgubila nekadašnji značaj već i stoga što činjenički argumenti kritike ostaju u senci drugih promocionih faktora".
Naša stvarnost je i postkulturna "u kojoj pragmatičko preovladava nad principijelnim", u šta se uveravamo podjednako na osnovu primera iz "Manconijevog zaveštanja", ali i izvan te knjige.

Tek u segmentima ovde predstavljena knjiga mogla bi biti udžbenik za bolji i lakši život, za samospoznavanje, za sporo, ali izvesno, ozdravljenje celokupnog našeg društva i kulture. Ako bismo razmišljali i kao izdavač, ovu knjigu bismo štampali kao džepno izdanje, dakle u velikom broju primeraka, nikako iz komercijalnih razloga.