ZRNCE LJUDSKOSTI NAŠAO I U NAJGOREM ČOVEKU: Milica Kecojević autorka prve monografije o stvaralaštvu Dragoslava Mihailovića

Knjigu u kojoj je autorka pokazala kako velikan gradi svoje pripovetke i romane, i kako u njih uvodi one sadržaje ljudskog života koji književnom tekstu obezbeđuju visoku vrednost, predstavlja, prema rečima urednika Radivoja Mikića, krunu proučavanja umetničkih osobina proze Dragoslava Mihailovića (1930).

Pripadate novoj generaciji proučavalaca srpske književnosti. Šta vas je motivisalo da napišete ovu obimnu monografiju?

- Monografija je nastala iz rukopisa doktorske disertacije koju sam odbranila na Filološkom fakultetu u Beogradu. Najpre, motivisala me je privlačnost Mihailovićevih ostvarenja i uživanje u čitanju, a konačnu odluku da opseg istraživanja suzim na umetnički deo njegovog proznog opusa donela sam podstaknuta neobičnom okolnošću koju sam utvrdila: uprkos činjenici da se o ovom istaknutom srpskom autoru često pisalo, nisam naišla na delo akademskog karaktera koje na sistematičan način osvetljava njegovu pripovedačku poetiku. Poželela sam da tu prazninu ispunim, i nadam se da sam, makar delimično, u tome uspela.

Pripovedačkom knjigom "Frede, laku noć" (1967), Mihailović je iznenada kročio na književnu scenu, bez "literarnih svatova i kumova", kako je Mihiz lepo primetio. Šta je ona novo donela?

- Mihailović je svojom prvom knjigom načinio radikalan raskid sa jednoličnim, hermetičnim i prilično zamornim pripovednim modelom koji je vladao pedesetih godina. Umesto istorijskih, mitskih, egzotičnih i apstraktnih sadržaja, dobili smo priče u čije središte je smešten obični, mali čovek; priče koje prikazuju svakodnevicu i vezane su za naše tlo i naš jezik; priče koje su nastale na tragu realističke tradicije, potom, prevazišle su njene vrednosti i prilagodile ih potrebama moderne književnosti.

Godinu dana kasnije na još veći odjek naišao je roman "Kad su cvetale tikve". U čemu je njegova prevratnička uloga u ondašnjoj literaturi, kako su kritičari uočili?

- Prevratnička uloga ovoga romana ogleda se u narativnim postupcima (tehnika poznatija pod terminom skaz) i stilskim sredstvima koje pisac, nastojeći da stvori iluziju autentičnog usmenog saopštavanja, primenjuje; u tematskim osobenostima, tipu junaka (Ljuba Sretenović je dušanovački mangup, bokser, zanatlija...) i, u dosluhu sa tim, upotrebljenom jeziku (govor ulice, beogradski argo).

Čini se da je sa posebnim simpatijama primljen "Petrijin venac". Kako sagledavate osobenost ovog romana?

- Od momenta kada se pojavio, "Petrijin venac" ostvaruje povoljan prijem kod publike zahvaljujući glavnoj junakinji i priči koju ona čitaocima poverava. Nalazeći se u petoj deceniji, u krajnje usamljeničkoj poziciji, okružena još jedino mačkama, Petrija se osvrće na događaje i ljude koji su usmeravali tok njene sudbine. Već sama činjenica da naglasak stavlja na dvoje dece, sina, koji je umro odmah po rođenju, ćerku, koja je rano preminula izmučena dugim bolovanjem, dvojicu muževa, dve zle svekrve, pa i na psa koji je uginuo, dovoljna je da razumemo da je reč o bogatom, ali na svakovrsnim nevoljama utemeljenom životnom putu, uz retke trenutke sreće. Sigurna sam da interesovanje za ovaj roman ne jenjava ni zbog načina na koji je ispripovedan: junakinja se služi kosovsko-resavskim dijalektom, a narodska mudrost i humor se prepoznaju kao glavna obeležja njenoga kazivanja.

Nema pisca novijeg vremena koji je toliko govorio o stradanjima u ratu, u logorima, ili političkim progonima. Ima li u tome udela i piščevo lično, gorko iskustvo?

- Čak i ako ostavim po strani dokumentarno petoknjižje "Goli otok", uverena sam da je lično zatvoreničko i logorsko iskustvo umnogome odredilo korpus motiva i tema (krivica, kazna, patnja, stradanje, milost, mržnja, smrt, nada, preživljavanje...) koje je pisac docnije gotovo opsesivno varirao u svojim delima. Mada su kod Mihailovića društveno-istorijske i političko-ideološke prilike epohe uvek jasno ocrtane (u rasponu od tridesetih godina pa sve do početka 21. veka), retko su isturene u prvi plan. Sa donekle izuzetkom zbirke "Lov na stenice", one se javljaju ili u vidu reminiscencija ili se prepoznaju tek u pozadini zbivanja ili je pak, posredstvom sudbina junaka koje pratimo, dočarano njihovo pogubno dejstvo.

Posebno je zanimljiv jezik kojim se pisac služio, od jezika priproste seljanke, polupismene tekstilne radnice, do jezika gradskog mangupa...

- Imajući u vidu da su među tumačima oduvek postojali dijametralno suprotni stavovi kada je u pitanju korišćeni jezik, kao i estetski dometi koji se tim jezikom postižu, analizom pojedinačnih ostvarenja trudila sam se da pokažem da je kod ovoga pisca opredeljenje za neknjiževni idiom, to jest, terminima lingvistike, "supstandard", dodatno motivisano i, u poetičkom smislu, potpuno opravdano. Takvo opredeljenje nije posledica otpora jezičkoj normi, već je proisteklo iz njegove potrebe da protagoniste svojih dela, protagoniste koje, kao po pravilu, stavlja i u ulogu pripovedača (Milica Stefanović, Petrija Đorđević, Ljuba Sretenović, Žika Kurjak...), i uz pomoć jezika kojim govore, profiliše. Pojednostavljeno, saglasna sam sa stavom koji je pisac izneo u jednom intervjuu, da njegove junake ne treba deliti na "junake intelektualce" i "junake primitivce", čak i onda kada su posredi slaboumne osobe ili osobe koje se oglašavaju sa egzistencijalne ili socio-kulturne margine.

Monografiju privodite kraju zaključkom da je Mihailoviću kao piscu bilo neobično stalo da u svakom čoveku prepozna i istakne makar trunčicu ljudskosti...

- Osim što nas Petrija opominje da dobrog čoveka možemo sresti i na mestu na kome bismo se najmanje nadali, prijatno me je iznenadio Mihailovićev dar da i najmonstruozniju ličnost oblikuje tako da iz nje najzad prosija zrnce ljudskosti. U njegovim delima ne samo žrtve nego i počinioci stravičnih zločina pate: obično ih progone seni onih koje su mučili ili nasilno umorili; preispituju se, nemaju miran san... Mihailović je tzv. negativnim junacima pružio mogućnost i da se pokaju i, doduše retko, svojim žrtvama izvine i zamole ih za oproštaj. Otuda, nije čudno ni to što čitaoci saosećaju sa onima koji su, opterećeni grižom savesti, potonuli u ludilo ili odlučili da prekrate svoje muke i pronađu spas izvan života.

Ćuprija povlašćeni prostor proze

Kada se sve sabere, šta ovaj pisac ostavlja srpskoj književnosti?

- Mihailović će, sasvim sigurno, ostati upamćen po specifičnom tipu junaka koji je uveo u srpsku književnost. Zatim, po tome što je rodnu Ćupriju načinio povlašćenim prostorom svoje proze i po smelosti da pokaže da je razgovorni jezik ravnopravan sa književnim, odnosno da su oba jednako pogodna za umetničko izražavanje.

BONUS VIDEO: RIZNICA KULTURE I ISTORIJE: Narodni muzej - čuvar srpske baštine