IDEOLOŠKA OPSADA: Roman Vladimira Kecmanovića "Kad đavoli polete"

Posvaja ga jedan moćnik i drznik, amerikanofilnog pogleda na svet i za to stanovište, paradigmatičan praktičar raznih svojih a navodno opšte-ljudskih sloboda i prava, da bi pod krinkom brižnosti i humaniteta, lako nad mlađanim telom, sprovodio svoje psiho-seksualne i druge igrice i hirove. Klasičan zaplet koji bi mogao da nas se tiče, da je sreće (u diskursu).

Međutim, okolnosti u tom famoznom "diskursu" na našoj (para)literarnoj i (para)kulturnoj "sceni", takve su da ova tema - obrađena sasvim originalno(!) - ipak nije i odveć seksi. U ovom društvu zna se ko to sme da bude toliko očigledno predstavljen kao zlostavljan, kako bi priča o tom stradanju zaživela, raspalila društvene mreže, podigla tiraže i zagarantovala regionalna i šira priznanja i afirmacije; a - najviše od svega - kako bi se iznova i iznova reprodukovao dosadni i uvreženi, stari a novi, narativ o Srbima zlostavljačima, danas žena, a još koliko juče - Srbima koljačima drugih nacionalnosti i raznih nejači. Budući da se opredelio za nepopularnog stradalnika današnjice - heteroseksualnog adolescenta, Kecmanović može da bude bezbrižan: nikakve fame oko ovog njegovog fiktivnog delije, neće biti. A zašto neće biti fame, pitanje je koje tišti dežurnog mizoginistu - autora ovih redova.

Vajni Altiser, naime, ispravno i inteligentno teoretiše o tome kako ideologija nema istoriju. Ona (ideologija) uvek - već je aktuelna. Dominantna ideologija, do juče nas je sve obavezivala da svet oko sebe vidimo sa pojačanom (patološkom) krivicom za zločine devedesetih koji su, navodno, počinjeni u neko naše ime. Ja (identitet) moglo je da postoji samo ako priznaje i ispoveda tu obaveznu porciju krivice, serviranu mu sa poznatih društveno-propagandnih mesta. Kao ilustraciju ovoga o čemu pišem, navodim najtipičniji primer takvog "ja", onog "ja" nastalog pod silinom uticaja savremene, globalne ideološke propagande; reč je o ekološki do paroksizma osvešćenoj, mlađanoj Greti Tunberg. Njene emocije su iskrene, njeni strahovi su sasvim stvarni - ona je, dakle, tipičan, savremeni ideološki subjekt, par excellence.

Dominantna ideologija, to i dan-danas, kao i oduvek, čini: servira nam razne krivice koje moramo da ispovedamo, da bismo uopšte bili viđeni, i da bi nas se čulo. Subjekt srpskog govornog područja, konstantno mora biti kriv; za šta, to se da lako smisliti, u hodu. Važno je da je krivica permanentna, transistorijska i sasvim "iskrena". To su osnovni učinci dominantne ideologije. Izabere se nekoliko grlatih predstavnika i predstavnica, i zapad je dobio ono što je tražio: divljeg drugog kao još jednu potvrdu svoje kolonizatorske emancipovanosti.

Kao da se desilo preko noći, od ratnih zločinaca, neki "mi", ovdašnji, lokalni, daleko bilo - Srbi, polako ali sigurno, postali smo predstavljani kao hronični zločinci nad svojim sopstvenim ženama, i nijedna druga tema osim ove, danas nema razloga da bude niti književno, niti kuloarski obrađena. Kako u gostima, tako i kod kuće. A sve pod krinkom nekakvih prevencija. Famozna tema: kaljuga "patrijarhata" i "toksični maskulinitet", ulaznica je kojom se iznova možemo preporučiti zapadnom tržištu knjževnosti, nakon što smo im decenijama izdosađivali posipanjem pepelom i priznavanjem ratnih krivica koje iako i nisu naše, utoliko ih više moramo osećati i ispovedati. Anđelina Džoli i Jens Stoltenberg, međutim, deluju kao da znaju zašto.
Kecmanovićevi "Đavoli", baš kao i svojevremeno "Top", roman je kojim se nastoji dovesti u pitanje upravo ta i takva ideološka podrazumevanost raznih naših transistorijskih, obaveznih krivica. Autor potpuno svesno ulazi ukoštac sa ideološkim prisilama kojima smo izloženi. Svestan najrealnije mogućnosti da takve teme "nemaju prođu", on ostaje dosledan svojim literarnim obradama.

Onda kada svi skupa članovi raznih žirija za književne nagrade, nemaju kapacitet da teorijski promisle koji su to uslovi mogućnosti da bi jedno književno delo imalo svoj istorijski život i šta to utiče na te mogućnosti - da ne govorim o odsustvu kapaciteta da taj književni život neke zaista važne knjige, svojim tekstovima i interpretacijama i proizvedu - Kecmanoviću i nije ostalo ništa drugo nego da, nakon što je napisao još jedan vanredan roman, taj roman povuče iz opticaja za još jedno književno priznanje - Beogradskog pobednika. Ovim paraliterarnim gestom, Kecmanović hoće da pokaže kako jedan pisac treba da se ponaša u situaciji opšte ideološke opsade i hegemonije. Za takvo svoje ponašanje, ima svaku moju literarnu, paraliterarnu i teorijsku podršku.

BONUS VIDEO:  SMEDEREVKA U KIKINDI POSTALA KNjIŽEVNICA: Oliveri Mitić uručena nagrada "Đura Đukanov"