GDE SU NESTALI DIVNI SNOVI: Luka Tripković, slikar i pisac, o izložbi na Kolarcu

Večeras će se, u Galeriji Kolarčeve zadužbine, predstaviti samostalnom izložbom slika "Mora da je bio neki stvarno divan san", a o mogućnosti koje mu pruža "dvojna pripadnost", za "Večernje novosti", kaže:

- To je najbolja moguća pozicija, koja dozvoljava da sam autsajder i u jednom i u drugom: za pisce sam slikar, za slikare sam pisac. Meni to odgovara, jer ne pokušavaju da me uvuku u svoje klanove. To što ostajem po strani, u nekom smislu može da bude loše, jer mi možda izmiče neki privilegovaniji položaj. Ipak, mnogo znači to izmeštanje, jer mogu i jednim i drugim da se bavim samo radi umetnosti. A i prija mi da pišem i slikam naizmenično. Tako imam dinamiku zbog koje mi nije nikad dosadno.

Ovaj književni i likovni autor, rođen na Dan pobede 1989. u Valjevu, postavkom na Kolarcu nastavalja seriju započetu doktorskom izložbom, na kojoj je reintepretirao "Studiju slučaja" Džona Entencea, odnosno američki modernistički eksperiment vezan za masovno stanovanje. I na aktuelnoj postavci se kao motiv pojavljuje "kalifornijska kuća"...

- Ideja američkih arhitekata, posle Drugog svetskog rata, da naprave nešto slično našem Novom Beogradu, odnosno kuće u američkom stilu, ali od jeftinih materijala, u duhu moderne, u kojoj forma prati funkciju, u kojima je čovek u centru kuće i sve je podređeno njemu, danas zaista izgleda kao san - objašnjava Tripković. - Na brdima oko Holivuda je tada bila jeftina zemlja i te kuće su uglavnom tu zidane, u Kaliforniji. Pre nego što sam počeo da se bavim ovom temom, mislio sam da su bile kuće za filmske zvezde, a zapravo su bile pokazna vežba za masovno stanovanje.

Zbog te utopijske ideje američkih arhitekata je, kaže, i za naziv izložbe odabrao stih Darka Rundeka: "Mora da je bio stvarno neki divan san":

- Taj poduhvat iz ove perspektive deluje nemoguće, posebno sa cenama stambenog prostora koje su, ne samo kod nas nego i u svetu, poslednjih godina porasle 60 odsto.

- Narušen je balans u postblokovskom svetu. Levo orijentisani istoričar Erik Hobsbom u knjizi "Doba ekstrema" tvrdi da je socijalizam bio krut i kada je ekonomski bio doveden u pitanje, počeo je da se ruši. Kapitalizam je prilagodljiviji, ali se izvitoperio. U tim prilagođavanjima kapitalizma, mnogi ljudi ostajali su bez posla, kao u Americi tridesetih godina, posle koga je usledio "nju dil" i novi napredak. Kapitalizam je surov, on troši ljude i ideje, da bi drugima dao priliku i tako opstao. I to je dehumanizujuće. Sve je podređeno napretku, ljudi jedni druge gaze, da bi se do njega došlo. S druge strane, socijalizam, koji ima humanističke postulate, u praksi je bio neodrživ.

Na svetskoj političkoj sceni, kako ocenjuje, levičarske ideje ni sada ne mogu da nađu rešenje, jer govore u matricima iz 19. veka. Obraćaju se radničkoj klasi koja više ne postoji, pa zato i ne dobijaju glasove. Sagovornik nas podseća i na socijalističku modernu arhitekturu nastajalu u Jugosalviji, na čije vrhunce je pre nekoliko godina podsetila izložba "Betonska utopija" u njujorškom muzeju MoMA.

- Mi nemamo mnogo modernističke predratne arhitekture, ali je značajno to posleratno nasleđe, kome pripada i Muzej savremene umetnosti, koji je pravi biser - zaključuje slikar.

Slike, priče i Sopoćani

Slikarstvo, kada pogledate naše srednjovekovne manastire, jeste bilo neka prethodnica književnosti - kaže sagovornik. - U crkvama, podignutim pod vizantijskim uticajem, čitava ta ikonografija podseća na neku ilustrovanu priču. Jer, stanovništvo uglavnom nije moglo da čita, već se znanje tako prenosilo, pa i danas tačno znamo kada uđemo u crkvu na kom zidu se nalazila koja predstava. Sopoćani su možda najlepše svetsko slikarstvo 13. veka i treba da se ponosimo tim nasleđem, koje je nastalo zahvaljujući tome što je neki sposoban čovek, kakav je bio Sveti Sava, radio na tome da podigne državu na zdravim osnovama.