U POZORIŠTE SE NE SME ULAZITI S PRLJAVIM NOGAMA: Sto šezdeset godina od rođenja najvećeg reformatora modernog teatra Konstantina Stanislavskog

Ovako je učio buduće umetnike najveći reformator modernog pozorišta Konstantin Sergejevič Stanislavski (1863-1938), u čiju čast će danas biti otvorena izložba u galeriji Ruskog doma u Beogradu. Događaj je upriličen povodom 160 godina njegovog rođenja (17. januar), pod nazivom "Stanislavski: u potrazi za `plavom pticom`". U ovom poduhvatu moskovskog Pozorišnog muzeja "Aleksej Bahrušin" i Federalne agencije "Rosotrudničestvo" učestvuju "Ruski dom", Muzej pozorišne umetnosti Srbije i Ruski naučni institut u Beogradu.

Tvorac čuvenog "Sistema" koji se danas predaje na akademijama širom sveta (naravno i našem FDU), do poslednjeg dana radio je na njemu, neprestano ga usavršavajući i proveravajući u praksi:

- Kako odrediti granicu između divnog i odvratnog? Nije uzalud Vajld rekao da je glumac "ili sveštenik, ili pajac". Zato celog života treba tražiti demarkacionu liniju koja deli rđavo od dobrog u našoj umetnosti. Sve što biste hteli da sprovedete u život, sve što je potrebno radi uspostavljanja zdrave atmosfere, discipline i reda, primenjuje se, pre svega, kod sebe - pisao je Stanislavski.

A sve je počelo 21. juna 1897. u dva sata popodne, u moskovskoj kafani "Slavjanski bazar". Tu su se srela dva već zrela i teatarski iskusna čoveka, dramski pisac Njumirovič -Dančenko i Stanislavski, da rasprave temeljna pitanja o budućnosti ruskog teatra. Dančenko je bio na čelu dramskog studija Moskovskog filharmonijskog društva, na kome su izrasle i dve velike glumice svoga doba: Olga Kniper, buduća supruga Čehova, i Marina Linina, buduća supruga Stanislavskog.

Kasniji reformator Konstantin Sergejevič Aleksejev je 1877. osnovao Aleksejevski kružok u kome glumi i režira vesele igre i operete. Njegova amaterska družina posle nekoliko godina pojavljuje se na javnim nastupima, a Aleksejev uzima umetničko ime Stanislavski i počinje da izvodi predstave u okviru Društva za umetnost i književnost. Polako sazreva kao glumac i stiče iskustva koja će kasnije pretočiti u dragocena dela "Sistem, teorija glume", "Moj život u umetnosti", "Besede" i "Etika". Do tog dana proteći će još mnogo vode rekom Moskvom, a prvi korak napravljen je u pomenutoj kafani, u susretu talentovanog glumca diletanta i već istaknutog dramskog pisca. Njih dvojica stvoriće Moskovski hudožestveni teatar (MHT), i danas jedan od vodećih u svetu. S različitim iskustvom, obojica su bila jedinstvena u nameri da stvore veliko pozorište, daleko od manirizma njihove epohe i pseudoromantičarskih ostataka ukorenjenih u bogatu tradiciju ruskog teatra.

- Postoji kapitalna razlika koja deli školu Hudožestvenog teatra od, na primer, francuske škole Koklena starijeg. Po toj školi dovoljno je da glumac, učeći ulogu, nju jedanput proživi,zatim da zapamti taj doživljaj, a na pozornici da ga samo reprodukuje. Kad se govori o razvitku glumačke umetnosti u svetu, razvija se samo umetnost inscenacije koja je kadra da uguši glumca. U Hudežestvenom teatru nije tako: mi dižemo glumca, a drugi razvijaju ono što je izvan njega - objasnio je Stanislavski razliku između njihove nove škole i svih drugih, otkrivajući da je tajna u tome da se ne sme "dugo zadržavati na jednom i ne sme se bez kraja ponavljati ono što je nađeno".

Uz čuveno načelo "voli umetnost u sebi, a ne sebe u umetnosti" (što po njegovom mišljenju nije bio samo moralni kodeks nego uslov za stvaralačko izražavanje celokupne ličnosti) 14. oktobra 1898. izvedena je prva predstava MHT-a, Tolstojeva drama "Car Fjodor Joanovič", s kojom će dve decenije kasnije Stanislavski (prvi i jedini put) posetiti Jugoslaviju.

Krajem 1920. i počekom naredne godine (doduše, bez pozorišnog maga) u Beograd i Zagreb došao je ansambl Hudoženstvenog teatra, među njima i dvoje glumačkih velikana Vasilije Kačalov i Olga Kiper-Čehov. Izveli su "Na dnu" Gorkog i "Braću Karamazove" Dostojevskog. Oduševljeni našom zemljom i publikom, obećali su da će doći ponovo. I ispunili obećanje samo dvadeset meseci kasnije! Na velikoj svetskoj turneji po Evropi i SAD, izostavili su dve skandinavske zemlje i Holandiju da bi ponovo došli u Jugoslaviju - sa "Carom Fjorodom Joanovičem". Posetili su samo Zagreb (beogradska publika uputila je oštre zamerke upravi Narodnog pozorišta što se nije potrudila da obezbedi ponovno gostovanje ruskih umetnika), izveli su i "Na dnu", "Višnjik" i "Tri sestre", a na matineu glumci su čitali odlomke Šeksira, Dostojevskog, Čehova i Gribojedova. Publika je istinski uživala: imala je priliku da gleda velikog Stanislavskog lično, i to u četiri uloge - kao kneza Šujskog, Gajeva, potpukovnika Veršinjina i Satkina.

Inače, ogroman uspeh MHT postignut je već 1906. godine na gostovanjima u Beču i Berlinu, kada su vodeća svetska pozorišta počela da se interesuju za metod rada Stanislavskog. I dok je Beograd svojom inertnošću propustio priliku da se susretne sa pozorišnim genijem, preduzimljivi Zagrepčani već tad su napravili prvi korak: Josip Bah otišao je 1906. u Berlin, odgledao "Na dnu", zabeležio mizanscen i napravio knjigu režije. Nešto od tog iskustva, izvesno, pomoglo je i Branku Gaveli koji je postavio Krležinu "Golgotu". Predstavu su odigrali pred Stanislavskim, a ovaj izrazio divljenje reditelju kao majstoru masovnih scena.

Na temeljima njegove škole izrastao je grandiozni filmski umetnik Sergej M. Ejzenštajn, tvorac čuvene "Oklopnjače Potemkin". Kakve je visoke i uzvišene standarde postavio Stanislavski, govori jedna od njegovih čuvenih pouka upućena glumcima, neprolazne vrednosti u svim vremenima:

- U pozorište se ne sme ulaziti s prljavim nogama. Prljavštinu i prašinu otresajte pri ulazu, kaljače ostavljajte u predsoblju zajedno sa svim sitnim brigama, zađevicama i neprijatnostima koje kvare život i odvlače pažnju od umetnosti. Otresajte se pre ulaska u pozorište. A ušavši već, ne dozvoljavajte sebi da pljujete po svim ćoškovima: u velikom broju slučajeva, glumci sa svih strana, unose u pozorište svaku životnu mrskost, spletke, intrige, ogovaranja, kletvu, zavist, sitno samoljublje. Rezultat je da se dobija ne hram umetnosti nego pljuvaonica, džak za đubre, pomijara...

Izložba predmeta u Ruskom domu

Posetioci izložbe u Ruskom domu (koja je otvorena do 15. februara) moći će da vide predmete iz fondova Pozorišnog muzeja "Aleksej Bahrušin" i Muzeja pozorišne umetnosti Srbije: afiše, pozorišne plakate i programe, karikature, fotografije velikih glumaca tog vremena, skice kostima i scenografije poznatih umetnika s kraja 19. i početka 20. veka. Takođe, biće izloženi i retki dokumentarni snimci koji prikazuju Stanislavskog i njegove učenike na probama - uključujući i poslednje izvođenje "Tartifa".

Odraz zrelog unutrašnjeg sklada

Kretnje su mu prilično spore, mekane, mirne. Nikad ni traga kakve nervoze, nemira, hira: kod njega je sve usklađeno u divan, superioran, blagodaran mir. A tako i govori: mirno, polako, odmereno. Ali to nije poza, to je odraz zrelog unutrašnjeg sklada. Mirnog, uravnoteženog, bezobličnog kao topao kasni letnji dan. Bilo mu je tada 59 godina - opisao je slikovito velikog majstora jugoslovenski dramatičar i poznavalac istorije teatra dr Slavko Batušić, koji je o napisao celu knjigu o njegovoj poseti, pod naslovom "Stanislavski u Zagrebu".