KNJIŽEVNA KRITIKA: Spajanje vekova
DOK uranjamo u nove romane Gorana Petrovića, "Papir sa vodenim znakom" i "Ikonostas sveg poznatog sveta" ("Laguna"), koji su prva dva dela kompleksno zamišljenog, obimnog ROMANA DELTE, čije talase s razlogom nestrpljivo iščekujemo razmišljajući o samom njihovom nastanku i autoru, čoveku eruditi koji stvara van buke i besa spoljašnjeg sveta, čoveku izuzetne čulnosti koja se ogleda u njegovom filigranskom umetničkom postupku iz kojeg u svetlosti posebni smisao daje ono poslednje, u krvi umetnuto staklo majstora vitraža Berta Tolentina ("Papir"), kao i belina noćnih košulja, zapravo belog "svlaka" i puti Đovane nezasite u najstrasnijem zanosu, koje je video i razumeo samo Vital, mlinar, jer on zna da se "valjda nešto i podrazumeva" i da ne mora sve da se kaže ("Papir") ili pak poslednja reč junaka spisatelja koji, za razliku od drugih, nikako nije hroničar ("Papir"), ili odsjaj u Dovoljinom prozorljivom oku ("Ikonostas"), opominjemo se raznolikih, a lepih misli o priči i pričanju - Andrićevih ponajpre, a u huci naših dana, karakterističnoj po različitim "junacima našega doba" u veselinovićevskom smislu i onih Draga Kekanovića, odličnog srpskog pisca, prvog dobitnika književne nagrade "Beogradski pobednik" za roman "Privrženost" (Srpsko kulturno društvo "Prosvjeta", Zagreb, 2021) koje glase: "Svijet u kojem živimo zahtijeva od nas da se odreknemo i pamćenja i sjećanja. Da budemo IN.
Foto: Privatna arhiva
Taj IN svijet dokida priču, zapravo. A sve vrijedne priče, izuzmemo li one koje podlaci pišu u propagandne svrhe, nastale su AUT i na margini. Taj naš svijet, međutim, ionako puno toga dokida, razum pogotovo. (...) Iza svega ne ostaje ništa drugo osim priče". Foto: Promo
Efekte tog dokidanja do one poslednje mere, čini se, i osećamo i uviđamo čitajući prozu Gorana Petrovića, jer je ona na sasvim suprotnom polu.
Osim što se uvek zasniva na istančanosti osećanja za meru i razliku i što sasvim prirodno radi na kulturi sećanja, vodeći nas kroz različite vekove (prelaz iz 14. u 15. vek u ovde dva navedena romana), mesta, kulture, civilizacijske krugove koji se prožimaju (u "Papiru" Amalfi i Sicilija, u "Ikonostasu" Beograd despota Stefana Lazarevića, Ser, Atina, Sveta Gora), daje nam nagoveštaje, ili pak mami pretpostavke, o tome kuda bi mogla krenuti dalje ta raskošna, alegorična, fantastična i lirska priča, koje bi još vekove i tačke mogla spojiti, danas, kada se podele umnožavaju, a prirodne veze namerno i bezumno kidaju, šta bi nam još plemenito mogla kazati o kraljevima, despotima, nezahvalnim dvoranima koji ne osećaju moć vere i značaj ikona, kao i o onima koje "niko ne spominje u opisima pohoda"; šta bi nam još, ponekad i kroz ironiju, kazala o stvaranju. Foto: Promo
Posvećeni čitalac, onaj koji se u tekstu sreće sa drugim čitaocima navedenih knjiga Gorana Petrovića, izvesno će na marginama stranica uočiti vodene žigove, obrise riblje mlađi koja hita prema novim povestima.
BONUS VIDEO: RIZNICA KULTURE I ISTORIJE: Narodni muzej - čuvar srpske baštine