MRAČNO DOBA SVETSKE BRUKE: Đorđe Kadijević o životu i filmu, scenariju o NATO agresiji, našem vremenu

Ipak, smrti se ne plaši, a jedino što od nje, odnosno od života traži jeste da se, kad dođe trenutak, prekine lako i bezbolno - baš onako kako se prekida filmski kadar. A najviše bi, otkriva, voleo kada bi se to desilo na snimanju filma, i zato radi na tome...
- Nedavno je održan mini-festival posvećen mojim filmovima, i ponovo sam morao da primetim da baš niko nije više živ, niti jedan glumac, članovi ekipe... - navodi Kadijević. - Kao da nisam dovoljno dobar da bi Bog poželeo da me uzme, a ni dovoljno loš da bi me Satana poželeo za sebe, ili bar nisam bio takav dok sam živeo pravi, ljudski život... Sad se osećam kao nekakav zombi koji uzurpira tuđ životni prostor. A opet, moram priznati da me mlađi svet i dalje prihvata.

Ne samo prihvatanje već i veliko poštovanje za njegov rad, pokazala je i mlada producentkinja iz Hrvatske, koja je nedavno posetila Kadijevića sa molbom da njena, zagrebačka kuća učestvuje u (ko)produkciji filma, po scenariju koji reditelj upravo privodi kraju.

- Toliko je mlada i lepa da mi je žao što je producentkinja, da je glumica, odmah bi dobila ulogu kod mene, rekao sam joj - kaže Kadijević sa šeretskim osmehom. - Oni žele da produciraju filmove u žanru po kome sam najpoznatiji, fantastičnom. Iako sam filmsku karijeru započeo sa ratnim filmovima, nikad se još nisam dotakao teme rata protiv NATO, našim stradanjem i nanetom nam nepravdom, a scenario koji pišem tiče se se upravo te žalosne epizode. Moj će junak tokom tog rata spoznati da živi u svetu zlih duhova Dostojevskog, svetu pretvorenom u pakao, u kome je Đavo sišao na zemlju. Kako se ne radi o ratovanju protiv Hrvata već sa Šiptarima, hrvatski producenti su bili oduševljeni scenariom, a ako bi se desilo da se i neko sa albanske strane oduševi i poželi da učestvuje u koprodukciji, lako bih prebacio svoje junake na bosansko ili neko treće bojište, jer je reč o univerzalnoj ljudskoj priči sa važnim fantastičnim aspektom izraženim kroz figuru Đavola.

Od svega obećanog mu i planiranog, kao i uvek do sada, može ispasti svašta, a i ništa, ističe reditelj, koji je tako, bez prevelikih očekivanja, snimio dvadeset filmova i četiri serije.

- Film je za mene isto što i život, ja drugi nemam - veli ovaj svestrani autor, kome je dugo uprkos najznačajnijim filmskim nagradama spočitavano to što nije školovan za reditelja. - Taj je život buran, filmski autor donosi nepopravljive odluke a ono što zabeleži filmska traka ostaje za sva vremena, ali ta stalna situacija visokog rizika meni je ispunjavala duh, dajući mi impuls lude hrabrosti i odlučnosti za koje nisam ni znao da ih nosim u sebi.

Nešto slično moglo bi se reći i za fantastiku, koja ga je proslavila i donela mu status kultnog stvaraoca - Kadijević ni do svoje devedesete nije uspeo da shvati odakle izviru sve te fabule, nadrealne scene i čudesni likovi:

- Znam šta je rat, odlično pamtim Drugi svetski, to se useklo u mene - a kako sve strahote postaju kapital od kog možete praviti filmove, prvo što sam poželeo bilo je da napravim filmsku retrospekciju tog užasnog, neljudskog perioda. Međutim, ideološke komisije i cenzori nisu bili naklonjeni mom načinu, "žanru kontrarevolucije" i filmovima bez ijednog partizana, sve sam go četnik, nedićevac, ljotićevac..., i njihove ljudske drame. Stoga sam, hteo ne hteo, promenio žanr, okrenuvši se fantastici ali i televiziji, a potom i istorijskom žanru.

I kada je radio ratne ili istorijske drame, iako i kao profesionalni istoričar svikao da se oslanja na (f)akte, Kadijević bi baš uvek, baš sve, začinio i protkao i kojim zrncem fantastike:

- Osećam pun sopstveni identitet tek u sadejstvu svih žanrova u kojima sam stvarao, sve je to deo iste celine, integralne realnosti. Uvek sam, pritom, težio nečemu što tu opipljivu "realnost" nadilazi, ne mogu ni da zamislim čoveka koji akceptira samo ordinarnu stvarnost, on mora imati rezonancu i za fantastiku, baš kao i interes za istoriju.

Ponekad, Kadijević zažali što nije rođen s početka dvadesetog veka, u to doba puno entuzijazma kada su se izgovarale reči nade, pobede, ujedinjenja.

- Žalim, osećam stid u ime celog ljudskog roda što živim u ovom mračnom dobu svetske bruke, dok sramni neokapitalistički sistem potire sve vrednosti pa i samu porodicu, sve tone u devijaciju i ludilo, vekovni strah Zapada od slovenske duše iskazuje se kroz grotesknu, sramotnu rusofobiju uz progone Dostojevskog ili Čajkovskog... Znate, preživeo sam dva rata i tri bombardovanja, i mogu me nazvati zaluđenim rusofilom ali ti Rusi nas bar nikada nisu bombardovali, a ovi sa Zapada tri puta su bacali bombe samo na mene. Sramota me je što sam svedok tog potonuća zapadnog sveta u koji sam toliko verovao napajajući se zapadnjačkom literaturom, sramota me je i u ime Dositeja ali i svih ljudi od duha, Voltera, Didroa, Hegela ili Getea, što živim i umreću u takvom svetu sa svojom poraženom vojskom i uz cerenje dušmana.

Intelektualnost kao hendikep

Uprkos opterećenju zbog činjenice da mu je otac politički emigrant i "napola izdajnik", te činjenici da nije studirao režiju, Kadijević je prvenac "Praznik" uspeo da snimi prošavši na konkursu ministarstva, a film je postao festivalski i uvršten među najbolja jugoslovenska i najstrašnija ratna ostvarenja.

- Baš kao što se komisijama nije dopao moj pristup tragediji rata, mnogi su mi spočitavali kako činjenicu da nisam profesionalni reditelj, tako i "preteranu intelektualnost", nisu želeli da gledaju dela nekog intelektualca, makar ih jedan Eko nazvao "freskom evropske istorije i kulture" kao moju seriju o Vuku, već radije kulturno-zabavni program u vidu filmova nekog od elementarnih talenata iz kojih je vrcao testosteron.

BONUS VIDEO: RIZNICA KULTURE I ISTORIJE: Narodni muzej - čuvar srpske baštine