VASKO POPA: Brat čuvara svetionika

Kako da izvučeš značenje iz svoje pesme? Kako da svoju pesmu iscediš, ili da je istucaš ili da je prekuvaš, pa da poslužiš one koji te pitaju sokom pesme ili pesmom u prahu ili pesmom u hranljivim dugmadima?

Ti bi mogao, onako šale radi, da ispevaš pesmu o svojoj pesmi. Jadna bi to pesma bila! To bi bilo isto kao kada bi drvo jabuke od svoga stabla, od granja i lišća sklepalo jednu jabuku. Mnogo bi se time neko okoristio! Ne dokazuje li to da ti, upravo kao i drvo jabuke, nisi pozvan da govoriš o svome voću. Ne dokazuje li to takođe, usput rečeno, da ti uopšte ne ličiš na svoju pesmu. Liče samo tvoje pesme između sebe, liče jedna na drugu, i onda im se kao zajednički imenitelj ili neko porodično ime, nadeva tvoje ime.

Uostalom, šta znači jabuka? Zašto ti niko ne odgovara? Tvoja pesma znači tajnu koja se negde u tebi začela i tamo sazrevala, i kada je sazrela, ti si je u slogovima svoga jezika izgovorio. Da si znao šta znači ta tajna, ne bi se ti toliko trudio pomažući joj da se porodi na suncu, među ljudima i među oblacima. I na drugima je, ne na tebi, da odgovore na pitanje da li se tajna može saznati ili samo doživeti, da li se može osvojiti ili joj se može samo podleći, da li se može otvoriti ili se može samo pristati da s u njoj bude njen zatvorenik?

Gledaš za tvojom pesmom koja ti je odletela iz ruke, ćutiš, odmaraš se malo, ili bar misliš da se odmaraš, i puštaš nju, svoju pesmu, da sama odgovara na sva pitanja, puštaš je da sama bude svoj sopstveni odgovor. Ti jedino možeš da govoriš o svojoj pesmi kao čitalac, jer si ti prvi čitalac svoje pesme. Ali to nikako ne znači da si ti i najmerodavniji i najbolji čitalac. Među onima koji te pitaju šta znači tvoja pesma, ima svakako mnogo umnijih, iskusnijih i nepristrasnijih čitalaca nego što si ti.
1966.

PESNIKOVI DAROVI

Pesnikovi darovi danas su skromni, ali su praizvorni, čisti i daju se od srca. Srce svakog pesnika danas je knjiga u plamenu. Pesnik lista tu knjigu i čitanju se uči. Ono što danas pesnik u svojim stihovima govori, mucanje je prvih slova teške i beskrajne duhovne azbuke. Pesnik uči tu azbuku da bi oslobodio i sebe i ljude oko sebe od nepismenog života koji rađa smrt i od nepismene smrti koja ne rađa život. Pri tom se mirno izlaže opasnosti da ispadne sumnjiv u očima sveznajućih, samodovoljnih ljudi. Takav je njegov posao danas i odvajkada. Pesnik, kome se taj posao često i ne priznaje kao neko ozbiljno zanimanje, u stvari je brat rudara, lovaca na biserne školjke, čuvara svetionika. Njegovo zanimanje jedno je od onih za koje se kaže: "Pa neko mora i to da radi." Uostalom, pesnik sam sebi nije važan: važno mu je pesništvo. Pesnik radi uprkos svima onima kojima nije potreban, radi štaviše, ponekad, i uprkos samom sebi. Istine do kojih dolazi ne maze ljude oko njega ali ni njega samog. Pesniku daje snagu da istraje u svome čudnom, teškom i opasnom poslu jedino saznanje da je neoprostivo dopustiti da plamena knjiga u grudima gori i izgori uzalud, nepročitana. Pesnikovi darovi, te reči iz plamena spasene po cenu života, upotrebljivi su isključivo za one koji ih vole.

LEPE REČI

Svaki čovek je, bar jednom u svom životu, pesnik. Događa se to u trenucima obasjanim crvenim ili crnim zvezdama, u izuzetnim trenucima velikih uzbuđenja kada svakodnevne reči i rečenice ne pomažu čoveku da se iskaže. U tim trenucima čovek skuje svoju, novu reč, sagradi svoju, novu rečenicu. Čineći to, čovek se ponaša kao pesnik, on jeste pesnik u tim trenucima. Te nesvakodnevne reči (ja bih ih nazvao lepim rečima) predstavljaju sabrana pesnička dela jednog čoveka. Na pesnike (na one koji pisanje pesama smatraju svojim životnim pozivom) može se gledati kao na ljude koji veruju da su u toku svog života stvorili mnogo, mnogo više tih lepih reči nego drugi. Treba li dokazivati da je često posredi samoobmana? U isto vreme, s one strane dvoraca sazdanih od knjiga pesama, žive svoj kratkotrajni život lepe reči tolikih drugih ljudi. Žive u vazduhu, lebde na usnama, zvone u očima. Vole ih, ponavljaju i pamte oni koji su ih prvi čuli: prijatelji, rođaci, drugovi na poslu, sugrađani. Sa svojim ljubiteljima umiru i lepe reči. Neizmerna je riznica lepih reči koja propada iz dana u dan, iz veka u vek.
Naknadna pesnikova reč ne može im pomoći.
1981.

(Iz knjige autopoetičkih tekstova "Kalem", priredio Gojko Božović, "Arhipelag")

BONUS VIDEO:  RIZNICA KULTURE I ISTORIJE: Narodni muzej - čuvar srpske baštine