OČUĐENO DO KRAJA: Odlazak Adama Puslojića, jednog od najautentičnijih srpskih pesnika

Poslednjeg dana minule 2022. godine ražalostila nas je vest o njegovom odlasku preko visokog usudnog brega. U njegovom stvaralačkom opusu je nekoliko desetina objavljenih pesničkih knjiga i stotine prevoda iz rumunske književnosti na srpski jezik i obrnuto. Otuda je počasni akademik Rumunije i član mnogih uglednih književnih asocijacija u svetu. Dobitnik je i najuglednijih priznanja ovde u Srbiji i inostranstvu - posebno u Rumuniji, Italiji, Nemačkoj, Severnoj Makedoniji... Između ostalih: Vukova nagrada, "Vasko Popa", "Miloš N. Đurić", "Milan Rakić", "Pesničko Žezlo", "Nikola Tesla", "Prsten Despota Stefana", "Mihaj Eminesku", "Lućijan Blaga", "Nikita Stanesku"... Živeo je i radio u Beogradu i Kobišnici kod Negotina.

Suštinski, bio je neprestano u središtu novih projekata i traganja za novim i drugačijim progovorom - osnovao je i osmišljavao krajem proteklog dvadesetog veka: Radionicu devet i Klokotristički pokret, kao odgovor na jedno previše potrošeno stanje na kulturnoj sceni Srbije, zagovarajući avangardne situacije i nemirenje sa svetom obeleženim duhovnim zamorom... Njegov biblio opis zahteva mnogo više prostora i kazivanja o svemu što je do sada uradio i objavio, a posebno veći uvid u niz pripremljenih knjiga u rukopisu. Ovog puta, osvrnućemo se samo na nekoliko njegovih ostvarenja, karakterističnih za poetiku po kojoj je bio prepoznatljiv:

U "Muzeju crne Krajine" Adam Puslojić je ispredao samosvojnu "nit mene" - zapravo, ukazujući na kulturnu baštinu i sve ono što su đaci i učitelji, potomci i preci, davali Gimnaziji u Negotinu. U prvom redu, to su sadržaji života i smrti, uznesenja i borenja za očuvanje nacionalnog identiteta. Ovaj lucidni pesnik, tu nit imenuje kao "izlatnu nit svoje krvi" i po svojoj višeznačnosti najbližoj onoj pupčanoj, sudbinskoj i neraskidivoj od prvog pogleda ka nebu sa rodnog praga u samo kosmičko jezgro, odakle čovek započne svekoliko putovanje i blagodatu pustolovinu.

U našim očima, čitajući stihove Adama Puslojića, oživljeni su i rekonstruisani: kastrum hramovi, tvrđave i bazilike, grad-mauzolej Feliks Romulijana, Trajanov most, negotinsko polje osenčeno pogibijom vekovitog krajinskog štitonoše Hajduk Veljka, poezijom Sime Milutinovića Sarajlije, Njegoševim umstvovanjem i Vukovim svedočanstvima, kumstvima svetim i pobratimstvima večnim. Otuda je ova pesnička knjiga bila dug mestu svoga mladalačkog sazrevanja i uzrastanja ka istoriji koliko i mitskim nedogledima svaki put baš onako kako sam pesnik naglašava "Da nam i Gospod sveisto vidi. I da nam pesma bude zaradosna, a molitva nam više dar, no uzimanje"...

U pesničkoj knjizi "Okajnice" prijateljovanje je zlatna nit ovog pesničkoj jezika, u kojem pored najdražih, svojih roditelja svudprisutnih, i drugi ukućani su ljubavlju punjeni, ne samo rečima već i ćutanjima ponekad čujnijim od svega do sada rečenog...

Pesnik u kratkom zapisu pokušava da dešifruje sopstvenu nedefinisanost ili nedostajuće, a bitne podatke u ličnoj karti. Otud, uz "Okajnice" stavlja znak pitanja, a uz mogući odgovor u kontekst rečenog i prećutanog - iskaz to sam ja - obeležava uzvičnikom. Uz to, čitaočevu nedoumicu, postavlja nasuprot tih činjenica jednako stvarnih i nadrealnih.

Zapis povodom pesničke knjige "Teslamentarno", svojevremeno sam nazvao pesmotvorno a očuđeno - do kraja. Čini mi se da taj naslov pokriva poetičku punoću poezije Adama Puslojića, iako je u tom trenutku zapisivanja mogao da bude predgovor ove najnovije knjige, kojoj je sam Adam Puslojić dao izvesne putokaze i imaginativna značenja, neophodna za dublju čitljivost. Zapravo, u dogovoru sa svojim lirskim junakom i sabesednikom iz samog kosmičkog središta - Nikolom Teslom, koji na planetarno znanoj fotografiji, drži u rukama knjigu tek napisanu... U svakom slučaju, verovaćemo Adamu Puslojiću na reč - pogotovu, kad iznosi dovoljno argumentacije pred nas - njegove čitaoce: "Još dok sam ovu knjigu stihova pisao, navirala mi je u um pomisao: Nikola Tesla u stvari čita upravu tu moju knjigu 'Teslamentarno' za koju je znao da je moram napisati..." Elem, reč je o putovanju kroz - vreme! To je u ostalom bio jedan od osnovnih eksperimenata koji je i sam najavio na prelazu u svoju ezoteričnu fazu istraživanja. Slučaj žive "kosmičke atemporalnosti"! "Tesla je, jasno, otišao u budućnost i uživao... Da vidi mene kako pišem svoje delo... Sve drugo je predgovor, pre - govor. Govor iz reči još neizgovorenih, a kamoli napisanih, bilo bi manje značajno i nedovoljno za otključivanje zatajne, uveliko šifrovane brave, pod brojem 1943. - brojem godine odlaska Nikole Tesle u kosmos i godine dolaska Adama Puslojića u rodnu Kobišnicu - među Krajince..."

Zaista, istinskom pesniku, uz to neporecivom potomku Teslinom, na izvestan način sav pesnički jezik je u funkciji pribavljanja i drugih duhovnih svojstava, svetlosnih, nadasve... Otud, ova poezija postaje nezamenljiv transformator jezika i onog metafizičkog sloja saobraznog autobiografizmima i kolektivim imenovanjima hrisolikosti u zajedništvu i zavetništvu...

Voljenoj ljubav otežava

Pobedili smo! To je sve što mogu znati

o slavnom učinku ove naše lirske

i epske satrapije.

Linija života i ne drži više do mene

Već se jedva i nazire na pozadini

tmaste zastave neba, kojom, gle,

uveliko mašu neka deca i vetar.

I mojoj voljenoj ljubav otežavaju.

Živ jesam i još to mogu oglumiti

poput Jorikove bele lobanje u toj

zadrhtaloj ruci Hamletovoj. Čuj

da mu um svode na "Biti ili - ne!"

Ili tako nekako, dotrajalo već sasvim.

Još jedino njegov grobar

zna istinu o smrti sve do kraja.

Ali je prepušta ustima Ofelije.

"Cvetu - cveće!", Hamlet je dariva,

jer i zna da - mrtva usta ne govore

niti istinu od Gospoda nama datu,

a i koju Ofelija ume da prećuti.

Voljenoj istina ljubav otežava,

to iz osnova naučiti mora, a tako

(jer Bog je u toku) da to pesnicima

Dvanaest zapovesti budu - deset.