POSLEDNJA ODBRANA SVETA: Neophodan je život u onome ko bi da piše

U ranoj mladosti sam, još dok me je nosio prvi talas ludila za čitanjem knjiga, a to je strast koja me ni danas ne napušta, napisao dve ili tri priče. Moje prve priče. Te priče su, nikad objavljene, danas izgubljene. Samo se sećam naslova jedne od njih.

Ali pre nego što vam ga otkrijem, samo reč o čitanju i njegovom udelu u mome duhu.

Nedavno sam bio u prilici da se prisetim Isidore Sekulić. Kad je ona govorila o delu koje nam dolazi u obličju knjige, videla je u njemu duh, nešto neuhvatljivo. I čitanje je zato za nju bilo misterijski obred. Apsolutno je razumem. Čitanje se doista može shvatiti kao inicijacija u tajne života i stvaranja sveta. Ne samo što čitajući saznajemo i učimo, primičemo se neuhvatljivom od čega smo sazdani, nego i sami postajemo tvorci. To sam i ja, posle mnogih, iskusio već u svojoj ranoj mladosti, čitajući.

A naslov moje rane izgubljene priče?

"Zavijutak", tako sam priču bio naslovio. Verujem da se prisećam i razloga za taj naslov. U to vreme sam, između ostalog, počeo iz priručnika "Parlez-vous franais, u 100 lekcija", da učim francuski. Svoje zatečeno francusko neznanje, uz pomoć rečnika, okušavao sam na knjižici, za koju ne znam kako mi je dopala u ruke, Promes, a čiji se pisac zove Fransis Ponž. Javljao se Ponž i u kasnijim deonicama moje istorije čitanja, ali u tom prvom susretu s njim nisam odmah shvatio da su njegove poeme zapravo pesme u prozi, a ne kratke priče kako sam ja verovao dok sam zamuckivao reči iz njegovog "Sapuna", koji je zapravo pregršt kraćih zapisa. Mislim da je moja priča "Zavijutak" počivala upravo na tom neshvatanju šta je pesma, a šta je priča, ali u njoj se, dabome, govorilo o ljubavi koja se rađa i nestaje iz naše nemoći da u trenutku koji sam nazvao zavijutak uvek razlikujemo polove zaljubljenika, baš onako kako sam ja bio smućen u pogledu spomenuta dva književna žanra.

Kod Ponža sam naišao na izraz koji me je poneo u pesmama, ali još više u pričama koje ću zatim napisati. Izraz je bio uputstvo o tome kako valja da pišem. Verujem da izraz na koji mislim stoji na početku početaka moderne književnosti. On, u stvari, i ne potiče od Ponža nego od drugog pesnika, od Ezre Paunda koji je govorio sebi Make it New dok je prepevavao drevne kineske pesnike. I kaže jednostavno: "Učini to novim!" Da ono što čitam iz starine, što vidim i doživljavam, čemu se smejem i zbog čega tugujem u rasponu od bola do radosti, ukratko da ono što pišem uvek činim novim nije se moglo baš preko noći. Ali ja sam na tome istrajavao, pa i danas još ne odustajem od toga. Rekao bih, tačnije, da činim da se nešto čini novim. Više od toga i ne želim, možda i ne mogu. Ipak, čitanje književnosti je čudnovata zverka, pa će me, ko zna kad posle mene, neko opovrgnuti, pokazati da grešim i da sam za sobom ostavio tragove kojih nisam bio svestan.

***

Ne mogu da ne priznam da se u mojim pričama, u onim koje su ispripovedane u prvom licu, ne pojavljuju autofiktivni elementi. Nije tako baš u svim od te vrste. U onima na koje mislim, onaj ko saopštava priču i jedan je od njenih junaka, mogu da budem ja sam. To ne znači da je priča o istinitom događaju. Ponekad se ipak autofikcija ispostavlja kao autobiografsko kazivanje, a koje onda biva nadograđeno izvesnim imaginarnim stvarima. Pisac priča izmišljotine o sebi, a kojima bi da dodeli autobiografsko jamstvo verodostojnosti. Prema meni je to fikcija koja se poziva na istinu i, u isti mah, istina koja se poziva na fikciju.

Nekad sam u esejima, u svojoj "Paukovoj politici" i drugde, govorio o autobiografiji interpretacije, a danas bih mogao da govorim o autobiografiji pripovedanja. Pod prvom sam mislio na događaje u životu i životne uslove onoga ko tumači, a koji nekako uplivišu na tumačenje i takoreći uplivavaju u njega. Za autobiografiju pripovedanja bih rekao, tek kao nacrt za razradu, da je svakako i sama više pripovedačka, ali na istinit način. Sve što je u našem životu uticalo na nas i podvodilo nas sudbini pisca, svi trenuci u kojima nismo imali drugi izbor osim da se latimo olovke i pišemo, pa onda kako je nešto, neka stvar, neki susret, oblikovalo pripovedanje i davalo pečat pojedinačnim pričama i romanima.

Nema sumnje da su me pesme i pesnici doveli do pripovedanja i priča. Ako su me "Hajduci" Branislava Nušića uputili na rano čitanje, put u pisanje popločali su mi Fransis Ponž, Ezra Paund, hispanoamerički pesnici, Antonen Arto, Dilen Tomas i drugi. Neću da lažem, bilo je pesnika, počevši od Njegoša, i iz ovih krajeva, a o kojima ću, da ne remetim jedva iznedreni horizont ovog poveravanja, drugom prilikom opširnije.

Ko me istinski poznaje, zna i da sam samouk. Ono što sam naučio u školovanju nije mi bilo od velike koristi u pisanju. Pisanje je bilo moj izbor. Pisanje mi se još u srednjoj školi ispostavilo kao dosuđena vokacija u koju sam već ulagao svu svoju pamet i celo svoje srce. Sve što sam naučio poticalo je iz bezgraničnog čitanja i istraživanja, iz otvorenosti životu i ljubavi prema pričama iz kojih mi se život obraćao. Naučio sam zahvaljujući strasti. Ali školovanje je odbijalo da odstupi. Bio sam i radoznao da vidim koliko dugo će me držati kao dobrovoljnog roba.

Kad sam dao gotovo sve ispite na trećoj godini tehnologije, bilo mi je jasno šta mi predstoji. Bila mi je jasna pretnja sa kojom sam bio suočen. Povratak u roditeljsku kuću, i biti zaposlen kao inženjer u nekoj od zrenjaninskih fabrika, u kojima sam već ranije pomalo radio, u skrobari, uljari, šećerani, kožari... I pomirenje sa tim da pisanje bude sahranjeno. Roditeljska kuća značila je grobnicu u kojoj će pisanje skončati. Možda sam grešio što sam stvari onda tako video, ali tad drukčije nisam ni mogao da gledam. Preturao sam svakojake mogućnosti po glavi. Kako sačuvati pisanje u sebi, jer bez njega mi nije bilo života. Kako se prehraniti, ako već ne smem da se vraćam u zavičaj i odbijam da svoj život promećem u svakodnevno tavorenje u navedenom fabričkom svetu i neinventivno inženjerisanje? Nisam za to rođen, govorio sam sebi, pa neka propadnem. Moram biti spreman da platim tu najveću cenu i prihvatim propast. Pisanje ponekad iziskuje i da se umre za njega. U suprotnom, nisam zaslužio da pišem i budem vajni pisac budućih eseja i priča.

***

Ko god se upušta u avanturu pisanja, sačekuje ga dobra vest: za taj poduhvat dovoljni su mu samo papir i olovka. To je tačno, ali i prevarno. Postoji još nešto bez čega kreativno pisanje nije mogućno. Najkraće rečeno, neophodan je pre svega život u onome ko bi da piše. Taj život podrazumeva još stotinu drugih stvari osim papira i olovke. Među tim stvarima, prema meni, najvidljivija je sposobnost za imaginiranje, moć izmišljanja i zamišljanja, a da se time ne škodi istini nego se, naprotiv, na neki čudesan i paradoksan način ona štiti. Ne osporavajući njihovo razlikovanje, fikcija je dragocena i neodvojiva dopuna istine. Ko sumnjiči i proklinje fikciju, sumnjiči i proklinje i istinu.

Zato ću i da završim rečima da ponekad pomišljam da se i moja pripovedačka imaginacija neprestano artikuliše tako da bude protiv kontrole imaginacije. To nadziranje, čiju bi istoriju trebalo napisati, poredak sprovodi na razne načine i oduvek, od prvobitne zajednice, kad su u pećinama urezivani crteži životinja, do današnjih režima i sistema moći. Tome se književnost i umetnost, stalno žudeći za slobodom, delotvorno opiru. Bez njih, na svetu bi vladali zombiji. Svaki pisac koji uspeva da izbegne da ga spoljašnje sile kontrolišu spada u red poslednje odbrane čovekovog sveta.

(Odlomci iz besede izgovorene u Trsteniku, novembra 2022)