UZ SVOJ NAROD I PEROM I PUŠKOM: Jovan Pejčić, za "Novosti", o knjizi "Srpski pesnik, Milan Rakić i Kosovo"

O tome nije ostavio celovita lična svedočenja, ali su ostali njegovi konzulski izveštaji, pisma porodici i prijateljima, čuveni pesnički ciklus "Kosovo", svedočanstva saradnika, dnevnici i uspomene savremenika.

Na osnovu te građe, kao i istraživanja po bibliotekama i arhivama, Jovan Pejčić (1951) kritičar i književni istoričar, ispisao je knjigu kojoj je teško odrediti žanr, ali koja se čita kao uzbudljiv roman - "Srpski pesnik, Milan Rakić i Kosovo", u izdanju Fondacije Grupa Sever.

Kao činovnik Ministarstva inostranih dela, svršeni pravnik na Sorboni, iz veoma ugledne porodice, Rakić je stigao u Srpski konzulat maja 1905, tek što se oženio Milicom, ćerkom Ljubomira Kovačevića, znamenitog istoričara i akademika. Već je bio na glasu kao pozorišni kritičar i pesnik, za koga je povodom prve zbirke neprikosnoveni Jovan Skerlić napisao da je "uspeo da svojim snažnim talentom odskoči od bedne gomile rasplakanih stihotvoraca". I vrlo brzo Rakić se na licu mesta mogao uveriti koliko su bile istinite dugogodišnje žalbe i predstavke starosedelaca sa Kosova u izveštajima o arnautskom i turskom nasilju nad nezaštićenom srpskom rajom. O tome počinje da piše izveštaje, pa tako u novembru 1906. u pismu Nikoli Pašiću, ministru inostranih dela, upozorava na strahovito stanje našeg naroda: "Danas se može slobodno reći da su se povratila nezapamćena vremena nasilja i nesreće."

Samo dva meseca kasnije, Rakić u novom izveštaju ukazuje: "Iz svih izveštaja ovog Konsulata, od njegovog postanka pa do danas, vidi se da postoje dve glavne činjenice koje nam narod satiru i dovode do propasti. To su turska vlast i Arnauti. Turska vlast zato što čini zulume, pljačka i ubija, a Arnauti zato što za svoj račun, samo u mnogo većem razmeru, nište sve što je srpsko gde god to mogu učiniti."

Odmah zatim, Rakić izveštava Ministarstvo "o raznim zulumima i nesrećama koje čine obesni Arnauti u Pećkoj nahiji", a u maju iste godine šalje pismo u kome nabraja najnovija nasilja i zaključuje: "Sa očajanjem čovek mora misliti na budućnost našeg naroda ako ovako stanje potraje. Sa svih strana čuju se glasovi očajanja i od onih koji stradaju i od onih koji su tu da pomognu stradalnicima." I tako iz izveštaja u izveštaj...

- Rakić nije bio tip "kancelarijskog" diplomate. On nije sedeo i čekao da mu se dođe, sam je ljudima, srpskim prvacima i narodnim borcima, kretao u susret - kaže Pejčić. - Nema većeg nasilja, nema hrama pravoslavnog, niti spomenika srpskom stradanju na Kosovu koji nije obišao. Kao pesnik gledao je očima punim radoznalosti, čuđenja i zadivljenosti, a kao diplomata punim istorijske slutnje. Gledao je predele i ljudska staništa, manastire, zapušteni crkveni zvonik, ikone i freske, kapelice skrivene u planini. Bio je konzul u akciji, sa učiteljima, advokatima, sveštenicima i vojvodama sastajao se ne da se vajka već da radi. Koliko je samo puta učinio da se oružje dopremi u Vranje onima koji su se borili za slobodu srpskog naroda.

Uvek odmeren i objektivan, kakav je ostao celog života, Rakić nije krio ni grdne muke koje je imao sa pojedinim Srbima, pogotovu sa onima koji su iz Srbije smišljali i određivali šta i kako će se raditi na Kosovu. Ukazivao je na njihovu samovolju, improvizaciju, brzoplete odluke, pa i pokvarenjaštvo.

- Te godine ostavile su veliki trag i u njegovom stvaralaštvu. Pesme s kosovskom tematikom nastajale su tačno u tom periodu, iako sa povremenim kratkim prekidima koje je proveo u konzulatu u Prištini, od 1905. do 1911. Osam pesama nadahnuto je zavetnim kosovskim iskustvom, a po redosledu nastajanja to su: "Minare" (1905), "Na Gazi-mestanu", "Simonida" i "Božur" (1907), "Jefimija" i "Kondir" (1910), "Napuštena crkva" i "Nasleđe" (1911) - ističe Pejčić.

Iako vrlo odmerene prirode Rakić se nije zadovoljavao poezijom i diplomatijom. Kada je buknuo Balkanski rat, 1912, napustio je mesto šefa Konzularnog odeljenja u Beogradu i odmah po oglašavanju mobilizacije, ne javljajući se nikom od pretpostavljenih, pridružio se kao običan borac dobrovoljcima pukovnika Alimpija Marjanovića. U Prokuplju je prošao oštru dvonedeljenu vojnu vežbu, a zatim se sa prvom četom Vojina Popovića - Vojvode Vuka - uputio na srpsko-tursku granicu, na onaj njen deo sa koga se otvarao put prema Prištini. U Prvom balkanskom ratu Rakić je učestvovao do ulaska srpske vojske u Prištinu, a kralj Petar Prvi odlikovao ga je Zlatnom medaljom za hrabrost.

Službovao je kasnije Rakić u Parizu, Bukureštu, Stokholmu, Londonu, Sofiji i Rimu (gde mu je glavni saradnik bio Rastko Petrović), ali uvek moralno uspravan nije želeo da se prihvati ponuđenih položaja. Tako je 1929. odbio ponudu kralja Aleksandra da postane ministar inostranih dela Jugoslavije, kao što je odbio i kneza Pavla koji ga je predložio za poslanika u Parizu, a zatim u Londonu. Držeći do svog dostojanstva naprasno je penzionisan 1933. samo zato što je odbio nalog ministra inostranih poslova Bogoljuba Jeftića da motri na kretanje bivšeg ministra Momčila Ninčića po Italiji, gde odlazi i s kim se susreće, i da o tome odmah obaveštava nadležne u Beogradu.

Kosovo je Rakić, sa suprugom Milicom, poslednji put obišao u jesen 1926, o čemu je njegov saradnik i prijatelj Stojan Zafirović ostavio zapis: "Kao poslanik u Sofiji Rakić je preko Krive Palanke došao u Prištinu. Njegov prijem je bio trijumf. Obišao je sva mesta od uspomene, video se sa svima ljudima sa kojima je radio, dolazio u dodir, ožalio one koji već nisu bili u životu i - uzeo zbogom. To je bila njegova poslednja poseta tim našim istorijskim mestima koja su ga nadahnula da da nekoliko najlepših pesama u našoj književnosti."

- Vek i jedna decenija od oslobađanja i vraćanja Stare Srbije u okrilje zemlje matice zatiče Kosovo i Metohiju u novom velikom iskušenju. Ispisuju se drugačiji činovi stare drame. Drevni genološki zakon kao da je od književnosti prešao na istoriju: komedije se pokazuju jednokratno i ne ponavljaju se, tragedije postaju trajne i vraćaju se - zaključuje Pejčić.

Herojsko doba

U leto 1928, u jednom od ženevskih restorana, Milan Rakić je dao intervju tada mladom piscu Branimiru Ćosiću. Na pitanje o službovanju na Kosovu odgovorio je: "Ne, o događajima u Prištini, o svom konzulovanju dole, ne mogu vam ništa reći, još je prerano govoriti. Kakvi događaji, kakvi ljudi! To je bilo herojsko doba, veliko doba." Bio je to odgovor diplomate koji se drži reda i zna za takt. U tom istom intervjuu Ćosiću je priznao:
- Najlepši čas sam doživeo jednog dana 1912. godine na Gazi-mestanu. Ne znajući da sam i ja tu, jedan mladi oficir recitovao je moju pesmu.

Spomenik

Odmah po smrti Milana Rakića koji je bio akademik i predsednik PEN kluba, Isidora Sekulić je predložila da mu se u Beogradu podigne spomenik, što je naišlo na svesrdno odobravanje. Bistu pesnika uradio je čuveni vajar Toma Rosandić, a na otvaranju spomenika, na skveru pred hotelom "Srpska kruna" (danas Biblioteka grada Beograda), 3. decembra 1939. govorili su: u ime Srpske kraljevske akademije Dragiša Vasić, u ime Srpskog književničkog društva Sima Pandurović, u ime ljubljanskog PEN kluba Franc Stele i u ime Beogradskog univerziteta Aleksandar Belić.