ŽIVIMO U IZOPAČENOJ VERZIJI "IDIOTA": Reditelj Ivica Buljan postavlja Dostojevskog na scenu Beogradskog dramskog pozorišta

Njegovo ime uveliko je poznato srpskoj javnosti: ne samo po prethodnoj režiji u istoj kući ("Tiho teče Misisipi") i postavci u Bitef teatru (pre desetak godina Kišove "Grobnice za Borisa Davidoviča") nego i po kompletnom umetničkom angažmanu - relevantnog pozorišnog kritičara, uspešnog direktora Drame HNK u Splitu i Zagrebu (u glavnom gradu, u dva mandata), osnivača Mini teatra u Ljubljani, dobitnika najuglednijih nagrada na prostorima bivše Jugoslavije. Sada će, posle gotovo tri decenije pauze, vratiti "Idiota" na beogradsku scenu.

- "Idiot" je ključno delo, gledano iz današnje perspektive možda najmoderniji Dostojevski. I najčitaniji, najpoznatiji roman. To nam daje široki zahvat pred publikom, s druge strane, veoma je teško raditi nešto o čemu publika ima tako izgrađene slike. "Idiot" spada u onih pet kanonskih dela svetske književnosti. Mislim na Homera ("Ilijadu" i "Odiseju"), Šekspira, onda Dostojevskog i "Idiota" koji sklapa sve što je njima zanimljivo.

Na šta mislite?

- Možda je ovde na najizrazitiji način postavljen odnos čoveka prema smrti, najvećoj tajni života. U bogatom unutrašnjem svetu Dostojevskog to je večita tema, ovde razrađena na najdelikatniji način i kroz više različitih likova. Naš život jedinstven je i tajanstven i po tome što ne znamo kad će se taj trenutak dogoditi. Šta se u čoveku događa u tih nekoliko poslednjih trenutaka pred smrt? Znamo da je pisac imao lično iskustvo, bio je osuđen na smrt i u poslednjem trenutku pomilovan.

Čini se da je "Idiot", odnosno njegov glavni junak knez Miškin, postao dijagnoza. Između dobrog čovek i idiota danas je gotovo znak jednakosti?

- I u vreme Dostojevskog, ti tako dobri ljudi kakav je knez Miškin, bili su sigurno retkost kao i u naše doba. Tokom proba mnogo smo razgovarali, zajedno čitali roman analizirajući svako poglavlje, čak i rečenicu. Govorili smo i o savremenom životu i često zastajali kod pitanja poznajemo li mi danas ljude za koje možemo reći da su istinski dobri, transparentni. Da ono što kažu, stoje iza toga. A ne da mi, kao u nekoj "vitgenštajnovskoj" formuli, učimo da "prevodimo" šta ljudi zaista misle. Knez Miškin doslovce kaže šta misli, što u društvu stvara ogromne probleme. Moj predlog čitanja "Idiota" bio je psihoanalitički i zato će ova predstava u nekim aspektima biti potpuno drugačija od tradicionalnih, zahvaljujući i delu Julije Kristeve, francusko-bugarske psihoanalitičarke, koja je posvetila jednu knjigu analizi šta sve Miškin promeni u drugima ljudima svojim dolaskom. Napravili smo poređenje i s Pazolinijevim filmom "Teorema" koji je svojevremeno bio velika filmska, doduše, ne direktna (kao Vajdine ili Kurosavine) adaptacija romana.

Miškin je čista duša, naivno otvorena, koja sve oko sebe suočava sa sopstvenom iskrenošću?

- Mnogi će u kontaktu s njim, u jednom trenutku, pokušati da budu isti. Miškin je, zaista, terapeut koji bi nam svima bio potreban da se suočimo sa istinom i počnemo živeti u skladu sa svojim idealima i u njih utkamo rad, a ne samo lažne društvene konstrukcije kakva je, pre svega - novac. Ovaj roman, možda više od svih književnih dela, govori o moći novca. U njemu je prisutan od prve do poslednje stranice... "Idiot" je, čini se, prvo tako snažno delo o brutalnosti kapitalizma. Sve se okreće zbog novca. U tom smislu, stvara i neku vrstu nelagode kad vidimo da živimo u krajnjoj, izopačenoj verziji "Idiota": ne samo da novac znači kao u ono vreme, već mnogo, mnogo više. Svi smo postali njegovi robovi i ovisnici. Dostojevski otvara današnjem čitaocu neprestanu mogućnost da se suočava sa sobom. I u tom smislu je duboko savremen. Kao što je Julija Kristova napisala, Dostojevski je trasirao i naše živote. Svojom senzibilnošću bio je, verovatno, prvi veliki svetski autor koji je tako snažno anticipirao neke stvari i dao nam obrasce ponašanja, u najrazličitijim kulturama. I u najnovijem, Ostlundovom filmu "Trougao tuge" prepoznajemo strukturu koju je Dostojevski u "Idiotu" prikazao.

Neobična scenografija Aleksandra Denića budi radoznalost za vaše čitanje ovog romana?

- Čini je veoma upečatljiva inastalacija: na pozornici je rashodovana kockarnica prenesena iz jednog mesta u unutrašnjosti u Srbije. Tu je čak sto stvarnih stolica na kojima su se ljudi kockali prethodnih dvadesetak godina. Svi likovi u "Idiotu" su veliki kockari, sa svojim sudbinama i ulozima. Krst iza njih je sastavljen od poker aparata. Kad samo zamislimo koliko je ljudi na ovim stolicama izgubilo svoja imanja, novac, živote, familije, ljubavi, zdravlje... Onda shvatimo da to nije scenografija u nekom dekorativnom smislu, već nam donosi veliku količinu autentične nesreće ili sreće - u trenucima kad su se dešavali retki dobici. Naša predstava ne daje linearni uvid u "Idiota" (kao što se uglavnom radi) nego sublimira momente koji su za mene ključni: od slučajnih susreta u životu koji kasnije stvaraju tektonske promene u bićima, do tih varijabilnih odnosa koji se definišu sve vreme kroz razne trouglove. "Tri" je magična brojka Dostojevskog, u kojoj se odnos dve osobe zasniva na onoj trećoj. Rogožin, Nastasja, Miškin, pa Miškin, Aglaja, Nastasja, onda Miškin, Ganja, Aglaja.

Bog novca, sugeriše i scenografija, svemoguća je sila?

- Neka rešenja su vidljiva, druga će publika odgonetati kroz predstavu. Nema salona niti krsta u tradicionalnom smislu. Krst je "sublimiran" od želja ljudi koji su u "veri" za promenom života došli do toga.

Kada gledalac izađe s predstave, s kakvom zapitanošću biste hteli da ga ispratite?

- Da izađe duboko potresen. U današnje vreme i sam, dok čitam neko delo ili gledam predstavu, priželjkujem da izađem zapitan i da me njegove rezonance još dugo drže. Srećan sam kad to dobijem,kao i kad pružim.

Zašto u vašem rediteljskom opusu nema mnogo francuskih naslova, mada ste završili francuski jezik i komparativnu književnost?

- Nema ih jer su teško prevodivi u naše kodove. Veoma je teško igrati Molijera, a da ne govorim Rasina i Korneja. Ako ih prevedemo na savremeni jezik koji nema rimu, izgubimo veliki kvalitet izvornog teksta. Opet, ako ih čak i vrhunski pisci prevedu sa rimom, onda se izgubi dodir sa savremenošću.

A Flober, Zola, Balzak?

- To je dobar predlog, ta vrsta literature vapi za inscenacijom. Kao i Dostojevski, vrlo često daju neke odgovore. Nije eskapizam, namera da pobegnemo u prošlost, nego mogućnost da u tom "bazenu" pronađemo odgovore na svoja pitanja.

Kada se osvrnete na dva mandata na čelu Drame HNK, šta smatrate svojom najboljom zaostavštinom?

- Jedna gledateljka mi se pre nekoliko dana na "Fejsbuku", u svom postu, zahvalila što sam ostavio za sobom takve glumce. Divno je to čuti. Čini mi se da smo u proteklom periodu napravili potpuno osavremenjivanje stila glume, radne etike, odnosa u teatru. Igrali smo i mnogo modernih tekstova. Kao što je nekada HNK bio poznat po praizvedbama Ive Vojnovića i Miroslava Krleže, tako su u ovih osam godina bile i praizvedbe Tene Štivičić, Kristijana Novaka, Monike Herceg. Verujem da su oni dali snažan pogon teatru i doveli publiku, jer sve predstave su gotovo krcate.

Beogradska scena

Kao mlad čovek, 1985. godine, u Beogradu ste služili vojsku i gledali sve predstave. Stižete li sada?

- Sada sam prvi put u prilici da budem puna dva meseca bez prekida u Beogradu, skoro kao u doba vojske. U teatru sam provodio svako veče, u svim pozorištima. Mogu reći da imam neku sliku. U BDP je neverovatna energija, deset premijera u jednoj sezoni. U Narodnom sam gledao "Sitnice koje život znače", biser vrlo delikatnom ključu. Pa, "Decu", jedan neverovatan rad. Nove tekstove u Ateljeu, virtuoznost u JDP. Pozorišni život je bogat i raznolik. Kada sam pre desetak godina režirao Kiša u Bitef teatru, čini mi se, pozorišna scena bila je puno mrtvija.