ANĐELA (2) PITA KADA ĆEŠ DOĆI, SLUTI... Kako ćemo, dušo moja, bez tebe? Potresna ispovest supruga tragično stradale profesorke Branke (30)

Kruščica kod Bele Crkve ne pamti takvu tragediju, kao što je ova koja je pogodila porodicu Jovičin. Na večni počinak u četvrtak su ispratili njihovu Branku (30), profesorku matematike, mladu i voljenu u ovom banatskom selu, iza koje su ostale dve devojčice: dvoipomesečna Anđela i dvogodišnja Sofija, i mnogobrojni planovi o kojima su ona i njen suprug Zoran (34) upravo maštali.

- Samo da znate da me celo telo boli od tuge. Kako ćemo nas troje, dušo moja, bez tebe? Kako dalje? - dočekao nas je Brankin suprug pred kapijom ispred koje su se poslednji put poljubili kad je on polazio na posao, ujutro 8. jula.

Stezao je u naručju njihovu stariju ćerkicu Sofiju. Činilo se da mu je ona sad, upravo sad, jedini oslonac. On je držao nju, a ona, preko njegovog ramena, u trenutku gotovo zaspala. Plavokosa curica, majčinih crta lica. Sluti li?

- Da. Sluti. I pita gde je mama, kada će doći - jedva govori Zoran. - Kažem joj: mama je gore, gleda nas...

Branka je u sredu po podne, kada je dan smirivao vrućinu, krenula iz Kruščice u Dom zdravlja u Belu Crkvu, povezla malenu Anđelu na vakcinu. Zoran je bio na poslu, Sofija kod Zoranovih roditelja s kojima je mladi bračni par živeo od prvog dana braka, od 8. avgusta 2017.

- Mogu sama, ne brini - kazala je Zoranu dok ga je ispraćala, ujutro, tog nesrećnog dana.

- Sigurno?

- Da, samo ti idi...

Pozlilo joj je dok je još bila u Domu zdravlja.

- Beba je dobro, ali ja se baš najbolje ne osećam. Neka vrtoglavica, šta li je - seća se Zoran poslednjeg razgovora sa Brankom. - Rekao sam: molim te, pojedi nešto, osveži se, težak je dan. Opet smo se čuli, koji minut kasnije. - Javiću ti se kada stignem kući... Kad se već nije javljala, pozvao sam ponovo. Javio mi se doktor...

Mladi čovek nikako ne spušta curicu iz naručja. Tek kada mu je zaspala na ramenu, odneo ju je u kuću. Anđela je već utonula u san. On se vratio, uplakan.

- Branki je pozlilo u vožnji u povratku. Mada je vozila dvadeset na sat, od samrtnog trzaja naglo je udarila u stub. Eto, šta da vam kažem. Ništa drugo ne osećam osim bola. Sve me živo boli od rastanka.

Upoznali su se i zavoleli, priča nam, dok su bili studenti u Novom Sadu.

- Ona je zbog naše ljubavi napustila Novi Sad i došla da živi sa mnom, ovde u ovom malenom selu. Radila je ovde, u školi, četiri i po godine, produžavali su joj ugovor. Predavala matematiku. Juče je trebalo da potpiše ugovor za stalni posao. U međuvremenu je i master završila. A, da vam kažem i to: za deset dana trebalo je da se preselimo u Belu Crkvu, u naš stan. Sa našom decom. Radovali smo se. Ali, sve se prekinulo. Odjednom. I, sve ode. Eto, tešim se, ostala su mi ova dva anđela. Ovo maleno je već, evo drugi dan, na prihrani. Prihvatila je, to me je malo ohrabrilo. Šta bih da nije.

Zoran prelistava albume u svom i Brankinom telefonu. On sa Anđelom, pa Branka sa Sofijom...

- Eto, stalno smo jedno drugo slikali i nikako da se sve četvoro okupimo na jednoj fotografiji. Ali imam jednu, samo ovu... Da, dajem vam.

Pritisle tišina i bol, kao olovo. Još će, banatsku ravnicu, ovde u Kruščici, pritiskati teška tuga. Za jednom lepom i ispunjenom mladosti. Onom koja je prekinuta u trenu, i za ovom koja ostaje. Zorana i njegovih curica, još nesvesnih da su zauvek lišene mamine ljubavi i dodira.