"OVERILA" SE VIŠE OD DESET PUTA, ZAPALILA STAN, POKUŠALA SAMOUBISTVO: Ispovest Adriane Skale - Kako je pronašla izlaz iz narkomanije

Ovo u podkastu "Novosti" - "Priče iz hronike" govori Adriana Skala iz Subotice, izlečena zavisnica od narkotika.

On je ispričala da je u problem korišćenja droga ušla sa 13 godina i do 26. je bila na heroinu, metadonu, lekovima, a na kraju postala i alkoholičar.

- Društvo bi se okupilo na žurkama da pije i tada se počela koristiti marihuana ili lekovi ili spid, šta se nabavi. Bili smo sedmi razred. Sećam se da smo se skupili, nas šestoro i rekli, "hajde da se drogiramo". Na kraju smo nas petoro postali narkomani, a jedan drug je izašao iz tog društva - ispričala nam je Adriana. - U Subotici ima puno čaja od maka, a uzima se i sirov opijum iz maka. Prvi puta sam to uzela na venu i kad nije bilo opijuma, krenuli smo sa heroinom. Sećam se svoje odluke da svesno krenem da se drogiram. To ti se tad čini super, zabavno, biće ti bolje u društvu, ne vidiš šta dolazi iza toga, a kada vidiš, već si toliko u tome da ne možeš da ostaviš.

Adriana kaže da je već sa 14 godina uzimala opijum i heroin na iglu, a sa 16 godina je bila zavisnik od heroina.

- Priznala sam tetki i mami i tražila pomoć, ali to je bio vid manipulacije da se prijavim na psihijatriju, da bih dobijala trodone. Mama je pokušavala da se izbori sa mojom zavisnošću kako je mogla i znala. Roditelji su mnogo puta slepi i poveruju u kojekakve laži. Ona me silno voli i pokušala je da mi pomogne, ali meni to tada nije ništa značilo. Vodila me psihijatrima, pa da se maknem od društva, branila da idem

negde, ali ja sam to želela, volela, to je bio moj stil života. Nisam htela njenu pomoć - priča Adriana. - U tim periodima vam se izgubi svaki osećaj ljudskosti prema bilo kome. Majku sam viđala kako se čupa za kosu i kaže, "ne mogu više, uništavaš nas", ali nemaš moć da uradiš nešto drugačije.

Adriana govori da je imala više od deset overa od heroina i koma, da je bila na reanimaciji, zapalila stan, pokušala samoubistvo.

- Dešavalo mi se da ujutru padnem na ulici, Hitna me odveze na reanimaciju, sutra ujutru me spuste na psihijatriju, ja potpišem da me puste na vlastitu odgovornost i popodne sam opet na reanimaciji. Dešavale su mi se tragične siutuacije, ali mi nije na pamet padala promena, to sam shvatala kao svoju sudbinu. Ljudi iz Hitne su mami rekli da me neće više skupljati. Mama je očajna krenula da me zaključava u sobu, bila sam godinu dana zatvorena u kući, davala bi mi metadon, donosila hranu, ali kada bih izašla vratila bih se na staro. Bežala sam kroz rešetke na prozoru, pa ga je ona zakucala ekserima, ne bi li me obuzdala - priča naša sagovornica.

Ona nam je ispričala i kako je zapalila taj porodični stan.

- Pila sam alkohol i pušila marihuanu i tog događaja se ne sećam. Komšija je prijavio vatru. Vatrogasci su mislili da sam mrtva i izneli me na beton ispred ulaza. Komšinica me tu zvala po imenu i tresla i ja sam pokrenula oči i tada su zvali Hitnu pomoć i prevezli me u Novi Sad u klinički centar - priča Adriana. - Imaš trenutke očaja, sve vapi u tebi da izađeš iz zavisnosti, ali znaš da ti je lek za to stanje heroin i ti ideš za tim. Ja nisam znala da za nešto mogu da se uhvatim i izvučem. U to vreme pila sam blokatore na alkohol i to me dovodilo do očajnih stanja depresije. Bila sam u kući, prevladao me osećaj beznađa i pokušala sam da se ubijem, isekla sam vene i legla u krevet. Mama me našla, zvala Hitnu i ostala sam na psihijatriji. Zvala me tetka i pitala: "Dokle ćeš više da nas mučiš, sebe, nas, celu poirodicu?". Našla je broj od Reto centra i pozvala sam ih sa psihijatrije. Osoba koja se javila na telefon mi je rekla da je prošla krizu kada je došla u Reto, skinula se i dobro je. To me je privuklo da i ja probam.

Adriana kaže da je u Reto centar došla sa 26 godina i da su je dočekali ljudi koji su preživeli iste i gore priče. Većina ljudi iz njenog društva je umrla, 95 odsto. Neki su, kaže, stradali u požarima, neke su našli mrtve u podrumu. Taj svet nema puno izlaza.

- Ja sam izlečeni narkoman, apsolutno nemam potrebu više za tim i mogu da kažem ne. To što sam preživela čini mi se kao neki horor film, a u centru su me okružili ljudi koji su prošli i gore stvari, a sada ih vidim, normalne osobe. To me ohrabrilo da ostanem - kaže Adriana, koja je ostala da radi u "Reto centru" na rehabilitaciji zavisnika. - Danas sam slobodna i želim da ovo moje iskustvo dođe nekome kao ohrabrenje da ima izlaza i nade, da vredi boriti se. Dok ne kažeš sam, "meni treba pomoć", niko ti ne može pomoći. Uhvati me danas i tuga i sramota, ali znam da je to što sam prošla okrenuto na blagoslov, jer mogu reći zavisniku, "znam prošla sam krizu metadona, heroina, skinula sam se sa lekova i alkohola, znam kroz šta treba da prođeš" i to moje prokletstvo postaje korisno.

Ona kaže da je danas zdrava i da živi ispunjen, normalan život.

- Sve godine ranije su jad i tuga, to i ne nazivam život, tek ove godine od kada sam došla u Reto centra mogu da računam kao život - završava razgovor Adriana Skala.

JAD I BEZNAĐE

- U svetu narkomanije nema prijateljstava, jer ti je droga uvek na prvom mestu. Kada biraš prijatelj ili zavisnik izabereš drogu. Nemaš više prijatelja, svi dignu ruke od tebe i ostaneš sam sa svojim jadom. U toj samoći ili klikneš da tražiš pomoć ili se predaš još većem očaju. Dan vam je rupa, jad i beznađe. Znaš ako ne nabaviš nešto da uzmeš, nećeš preživeti taj dan i kreneš da se snalaziš. Osećaš neopisivu bol, preznojavanja, vrtoglavice, halucinacije, zavisno šta uzimate - opisuje stanje zavisnosti Adrina Skala.