"VEHABIJE MI OTELE SINA, SAD NEKA GA I SAHRANE!": "Novosti" u kući Miloša Žujovića sa ocem Zoranom, otkriveni detalji iz života teroriste

Ekipa "Novosti" juče je svedočila da su se ljudi povukli u kuće. U neverici su, mada ih još nije napustilo sećanje na događaj od pre koju godinu, kada je mladi čovek iz njihovog komšiluka, rođak i drug objavio da je primio islam. U neverici je i otac Milošev Zoran, koji nas je dočekao u dvorištu kuće u Maloj Vrbici.

U suzama i bolu, reporterima "Novosti" potvrdio je da njegova žena, Miloševa majka, nije u stanju ni sa kim da razgovara, a da njega najviše muči pitanje - gde će sada sina, koji je primio versko ime Salahudin, da sahrani i kako će dalje on i supruga.

- Pomisliće svi da smo neki čudni ljudi, a mi smo se zaista trudili oko njega i vaspitavali ga najbolje kako smo znali i umeli - kroz suze nam je ispričao Zoran.

- Eto, ne znam ni gde da ga sahranimo. Kako sad na pravoslavno groblje kad je promenio veru. Vrbovali su mi dete i oteli su mi ga. Ne znam kako ću i šta ću, majka njegova nije u stanju da razgovara. Ma, ti koji su ga oteli, neka ga i sahranjuju.

Milošev otac juče je ispričao i da je njegov sin želeo da upiše Fakultet za bezbednost i Policijsku akademiju i da se jedno vreme i spremao za to, jer mu je želja bila da postane inspektor. Međutim, pre par godina vrbovali su ga ljudi iz Crne Gore i tada je promenio veru. Kako je rekao, vehabije su ga i oženile, a to je bio način da ga "drže u šaci".

U Novom Pazaru, gde se Miloš preselio iz Mladenovca, imao je dva drugara, a prema rečima Miloševog oca, tu je upoznao i Igora Despotovića, koji je uhapšen kao saučesnik u ovom terorističkom napadu.

Otac Zoran ispričao nam je da su pokušavali na sve načine da Miloša vrate na stari put, ali nisu uspeli u tome. Zoran Žujović rekao nam je i da njegov sin ima dete koje će za par dana napuniti godinu dana, i da su ga sin i snaja posetili kada su bebu dobili. Tada je, kako nam je rekao, snaji video samo oči, a Milošu rekao da ona više ne dolazi u hidžabu.

Zoran nam je potvrdio da je Miloševa supruga trudna, a trebalo bi da se po drugi put porodi krajem godine. Da je teška sudbina pogodila Žujoviće potvrđuju i komšije i rođaci iz Male Vrbice koji još nisu išli da izjavljuju saučešće:

- Niko noćas nije spavao, potreseni smo i ne znamo da li nesrećnim roditeljima da priđemo. Šta da im kažemo - govore komšije Žujovića.

- Dobro, svako ima volju da odabere veru, ali nema pravo da ubija!

Reči sa kojima nam poneko od komšija otvori kapiju sabrane su u jednu: Užas! Miloš Žujović, pričaju nam, ni po čemu nije odavao utisak da je spreman na tako strašan potez. U Maloj Vrbici ga svi poznaju od malih nogu. Iz osnovne škole u Ameriću, iz autobusa kojima je kasnije putovao u gradsku osmoletku "Momčilo Živojinović"... Iz Tehničke škole koju je pohađao... I roditelji, kažu, uzorni su ljudi. Radili su u nekadašnjem "Jugoazbestu". Otac Zoran Miloša je dobio u drugom braku i to mu je i jedino dete.

- I on i žena oboleli su i zatvorili se u sebe kad je "mali" rekao: ja više nisam Miloš, ja sam Salahudin. Mučenici mislili da se šali, posle su počeli naglo da venu, ali se sina nisu odricali. Dočekivali su ga, slali šta su imali. Znali su da je oženjen devojkom iz Pazara. Da ima s njom dete i da očekuje drugo. I njegovu ženu su primali, šta crni roditelji da rade, njega jednoga imaju, pa vele, neka je živ - slušamo priču u Maloj Vrbici kod Mladenovca.

Povremeno su se komšije i rođaci sretali sa ovim mladim čovekom, za ovu sredinu nesvakidašnje odluke i izgleda. Razgovarali s njim, niko nikada nijednu javnu osudu nije izneo ni pred njim, ni pred njegovim roditeljima ili rođacima. Jer, Mala Vrbica veliko srce ima, a Žujovići su čuvena familija. Može se reći, osnivači sela u koje je prvi temelj, pre više od dva veka, udario Živko Žujović... I, do ovih dana nikada se ništa loše nije čulo za njih. Ugledna porodica, poštena i vredna, razgranavala se po mladenovačkim uzvišicama i potkosmajskim dolinama.

- Sreo sam Miloša pre tri dana - kaže nam jedan od bliskih rođaka Žujovića.

- Išao je iz pravca Vlaškog Polja, verovatno sa stanice na magistralnom putu Beograd - Kragujevac. Samo smo se pozdravili i razmenili nekoliko rečenica. Bio je na nekoliko desetina metara od skretanja prema kući roditelja, pa nisam imao ni potrebu da ga povezem. I Zorana sam pre tog dana video, neko ga je dovezao do skretanja u sokak. Vukao je neke torbe. I, kao da sam slutio nesreću, sam sebi velim: da sam na njegovom mestu, dana ne bih izdržao. Ali on se nadao. Čemu, pitate? Pa, verovatno tome što mu je to dete živo. Ali ono ubi sebe. Sad će i te nesrećne roditelje.