GDE JE DANKINA CUCLA, MALENE RUKE KOJE JE PRUŽALA NEBU: "Novosti" sa šokiranim meštanima Zlota - Bolje da se nisam rodio nego što ovo doživeh
SVAŠTA sam u ovom mom životu propatio, a ovo što patim...
Foto: Društvene mreže
Ne samo ja, već svi, evo, ovi naši dobri ljudi, i sav naš narod, deco moja, teret je koji ne mogu da nosim. Voleo bih da se nisam rodio, nego što sam sve ovo doživeo. Ko smo mi, deco moja, da nas pogodi ovakva nesreća.
Maleno selo Zlot, Bog mu je darovao lepotu prirode, a uzeo pamet nekim ljudima uz koje živi ovaj naš sagovornik. I jezik im vezao. I pamćenje. Makar jedan od njih je, po sopstvenom priznanju, zaboravio gde je, posle umorstva malene, lepe curice, koju je rukama zadavio, nakon toga ostavio njeno maleno telo.
Odavde su braća Dragijevići, sinovi Svetlane i Radoslava. Dejan i Dalibor. Prvi osumnjičen za ubistvo malene Danke Ilić, drugi za saučesništvo, kao i otac Radoslav, za prikrivanje zločina koji je potresao Srbiju i region. Dejan je u pritvoru. Dalibor je preminuo pre nego što je rekao sve što je znao o umorstvu malene Danke.
Zlot zlog vremena. Kao da je kuga udarila na selo. Ljudi se zatvaraju u kuće. Plaše se reči.
Majka Svetlana je ceo dan u kući. Nema umrlice na kapiji za sinom Daliborom. Kaže, sahranu sinu sprema, nema snage da izdrži. S njom su više sati i juče razgovarali inspektori policije. I u popodnevnim satima izneli su papirnu vreću sa predmetima koji, možda, mogu da odgonetnu kolika je odgovornost njenih sinova i supruga. I da li je nešto njen Dalibor odneo u grob kao tajnu.
Nepodeljeno mišljenje žitelja: Velika šteta nam je naneta, dugo se nećemo oporaviti
Za to vreme, specijalistički timovi policije, vatrogasne i druge ekipe su praznili rezervoare vode, bunare, zaparložene bare oko Zlota kako bi došli do trunke od malene Danke.
- Iscrpljeni smo svi. I ovi ljudi što tragaju, a ovi se brane ćutanjem. Čudni su ljudi, Dragijevići, ponekad ni dobar dan ne kažu - slušamo priču bliskog rođaka ove porodice. - Nije u redu da svi, pa i ovaj narod, mi Vlasi, budemo obeleženi kao skloni svemu i svačemu.
Potraga za Dankom ušla je u treću sedmicu. Odgovora nema gde su njene malene ruke koje je pružala prema nebu. Gde su? Gde je cucla ove malene s kojom ćemo je pamtiti u zaustavljenom koraku u igri leptira, ovog proleća.
U selu Zlot, svaki čas, svaki tren smenjuju se vesti. Pouzdane i one druge. Samo ne stiže ona koja bi prekinula strašnu nit - mogu li njeni mama Ivana i tata Miloš da i nju, kao Svetlana Dragijević svog Dalibora, dočekaju i sahrane. Barem, tu, mrvu od deteta.
Tumaramo po brdima Zlota. Po šumama. Uz korito Zlotske reke. Na kapiji Lazareve pećine. Svuda gde su timovi policije danonoćno "plovili". Tumaramo grobljima. Dva ima Zlot. Da ima dva vrtića, blago bi bilo. Možda ovog jada i ne bi bilo. Možda ovi što su priznali da su ubili, zagledani u lica dece, to nikada učinili ne bi.
- Meni da je to učinjeno... ne bi živeo on ili ja - kaže čovek s početka priče.
A ko bi? Malena Danka traži pravdu. Za sve malene bivše i buduće devojčice umorene kad su trčati htele. Života željne.