IZ OVE SMRTI NIKO NAS NE PROBUDI: "Novosti" u Malom Orašju i Duboni, sedam dana posle jezivog masakra Uroša Blažića

Snežana Milutinović, baka Aleksandra Milovanovića, smederevsko selo Malo Orašje, zastaje između dva otkosa. Steže crnu maramu, pa se naslanja na kosu. Drhte ruke. I, trava živa, i ona pokošena, drhti.

- Da je živ, on bi meni ovu travu pokosio - kaže nam.

Pogled seže u neke daljine. Baka još ne veruje, čeka unuka.

- Ne verujem i ne mirim se - govori.

- Radovali smo se njegovom punoletstvu. Pripremali se da ga na leto proslavimo. U veselju, kao što je red. Al, dođe đavo deco moja draga i ubi ga. I ubi i nas. Obeležili smo sedmicu od dana kada je srce naše ispustilo dušu. Nije to što je "sedmica", mi svakog dana idemo na groblje. Svaki, bogovetni dan, idemo. Mislimo da ga pridignemo, a ne možemo. Da se pomirimo, ne možemo. Da oprostimo? Ko da oprosti? Ko može, neka prašta...

Malo Orašje, tuga kao kosmičko ogledalo. Ovde je Uroš Blažić (20) iz Donje Dubone, u noći između srede i četvrtka, ubio petoro mladih ljudi. Neki, gotovo deca. U crno zavio porodice Mitrović, Stevanović, Milić i Milovanovićima ubio Lazara i Aleksandra.

- Moj unuk je bio pred završetkom srednje škole, učio za kuvara - kao za sebe govori baka Snežana.

- Voleo je školu. Svoj zanat. Maštao da nastavi višu. Deco moja, ovo je strašno. Svakim danom, strašnije.

Odavde gde razgovaramo sa nesrećom ogrnutom ženom, do prodavnice u centru Orašja, samo je koji minut.

- Evo Milane! Ne prilazite, nemojte...

- Dopire glas.

Milana je majka teško povređene devojčice i sve misli ove porodice su nada da će se njihova curica oporaviti. Ko god nema neku lepu vest, treba da ćuti.

Očaj na licima ljudi. I, gnev. Preziru pitanja koja ih ne ohrabruju. I ne teše. A utehe nema.

Ovo i, susedno, mladenovačko selo Dubona u kome je Uroš Blažić ubio još troje, posle započetog zločina u Orašju, potpuno su zamrli. Život zaustavljen. Samo nepresušne suze teku. Pusti voćnjaci. Pusti vinogradi. Njive sa odavno ubokorenom pšenicom, čekaju.

Drhte mladice voća od dodira ruke.

U ovo vreme prethodnih godina, decenija, možda i vekovima, sejalo se i smejalo. U voćnjacima i baštama ovog šumadijskog kraja, sve je vrilo. I berba jagoda, po čemu su poznati, okupljala je na desetine berača, samo u jednoj njivi.

- Sad niko ne izlazi. Sve, kao da je umrlo. Samo živi ova naša nesreća - kažu u Duboni.

Nesreća je gotovo opipljiva na ulazu u selo. Jauci nesrećnih roditelja Zorice i Saše Panić, kojima je ubijeno oboje dece, Milan i Kristina, udaraju u samo nebo. Okupili su rodbinu i izašli na groblje. Dva bela krsta izranjaju iz nepreglednih "belih" bašta okruženi ljudskom crninom. Grobovi su, pored puta, na uzvišici, kao svetionici.
Slika gotovo ista na starom groblju u Duboni.

Ovde je sahranjen mladi Dalibor Todorović, jedini sin Danijele i Milosava.

Nikada se ovi ljudi ni ovo selo neće oporaviti posle ovakvog zločina. Ni u ovom selu, ni u Orašju, ništa više neće biti isto.

Kuća ubice pod stražom

U DONjOJ Duboni ispred kuće ubice u kojoj je povremeno živeo sa ocem, majkom, bakom, dedom, starijim bratom i njegovom porodicom, smenjuju se straže policije. Povremeno, samo se pojavi starina, kratko se zadrži pod tremom i zamakne iza vrata. U kući je i majka Uroša Blažića, Biljana. Kažu da je u šoku od prve vesti o zločinu sina.

Čuvaju ih, a dokle će?

NEKA ih čuvaju, a dokle će... Ne mogu čitav vek da ih čuvaju. Prenosimo delić jezive poruke, celu ne možemo da prenesemo, jer je nastavak još jeziviji.

U Duboni i Malom Orašju misle da bi najbolje bilo da se, negde, a podalje od njih nađe mesto za Blažiće, da "narod ne bi uzimao pravdu u ruke".

- Već je bilo problema, ali ih je policija sprečila - slušamo priču u Duboni.