DIVAC JE VAŽIO JE ZA STRAH I TREPET DEVESETIH: Preživeo je hice Luke Bojovića pa likvidiran zbog mrkog pogleda (VIDEO)

Divac je bio bokser rođen 1967. godine. Svi koji su ga poznavali tvrdili su da je bio neustrašiv i da se ničega nije plašio. Pripadao je ekipi sa Zvezdara, iako je živeo na Novom Beogradu, i važio za najsurovijeg u podzemlju.

- Neću da budem novinska zvezda koja daje zastrašujuće izjave. Kad čitam novine i gledam njihove slike prosto me podilazi jeza - rekao je svojevremeno objašnjavajući zašto ne voli da se pojavljuje u medijima.

Uprkos tome, bio je jedna od "zvezda" antologijskog dokumentarca "Vidimo se u čitulji".

Znao je da uđe u novobeogradski lokal i, kako govore upućeni u kriminalna dešavanja tog vremena, "na mala vrata" izreketira tada najpoznatije novobeogradske face.

- To je radio tako što bi od svih prisutnih navodno tražio pomoć od po 10-ak hiljada maraka 'jer je ostao bez novca'... Svi bi se automatski hvatali za džep i 'pomagali' mladom Divcu, jer su znali da u suprotnom mogu da očekuju brutalnu reakciju - ispričao je svojevremeno poznavalac prilika devedesetih.

Jedan od njegovih drugova ovako je opisao poslove kojima se Divac, on i njihovi prijatelji bave:

"Ne živi se dobro kao nekad, ali je opet neuporedivo bolje od života na koji je prinuđena većina Beograđana. Nije sjajno, ali prolazi. Radimo naplate dugova i neke kombinacije koje, naravno, nisu za priču. Još su tu dobri izlasci, kvalitetna garderoba"...

Čuvena je priča o njegovom ranjavanju. Ove reči izgovorio je u "Vidimo se u čitulji":

- Reagovao sam kad je on mene pogledao - je** ga - onako provokativno. Onda sam ustao i krenuo prema njemu. I on je ustao. Ja sam napravio dva-tri koraka, a on je pucao u mene sa četiri-pet metara. Prvi metak me je pogodio u stomak - ja sam i dalje išao; drugi metak mi je prošao kroz ruku i stomak - i dalje sam išao prema njemu. Tada sam mu rekao: 'Mali, nabiću ti tu utoku u du** - razumeš'. Šta sam trebao? Ovaj me upucao, ova p**ketina, i šta sam ja trebao?"

I kasnije se osvrtao na taj događaj:

- To je njegov poraz, ne moj. Nikad ne bih pucao u nenaoružanog čoveka. Ja veoma držim do kodeksa. Sramota je to što je uradio, ali ga razumem, mnogo se uplašio - pričao je Divac.

Momak koji je tada pucao u Divca, tada klinac i kriminalac početnik, bio je Luka Bojović. Obračun se dogodio u bašti kafića "Trozubac" u Nušićevoj ulici.

Na Divčev stan je bila bačena bomba, o čemu je svojevremeno pričao jedan komšija:

- Bio sam u svom stanu, kad se iznenada čula jaka buka, eksplozija, lomljava i pucnji. Nepoznati napadači bacili su bombu u Divčev stan. Napadači su najnormalnije zazvonili na njegova vrata, a kada je im je otvorio bacili su mu bombu u stan. Divac je istog trenutka šutnuo bombu i ona je izletela u hodnik i eksplodirala. Ceo hodnik je bio uništen. Izašao sam iz stana posle buke i video sam Divca golog do pojasa i krvavog ramena. Prstima je čupao geler iz ramena, bez problema, kao da se ništa nije dogodilo. Pitao sam ga: 'Šta se to dogodilo?', a on mi je hladnokrvno uzvratio: 'Ne brinite komšija, slobodno se vratite u stan, nije to ništa, deca su se malo igrala'. Posle toga je o svom trošku renovirao ceo sprat.

Divac je imao dosta realan pogled na svoje zanimanje: život kakav je vodio smatrao je uzbudljivijim od običnog, ali je s godinama, govorio je, pametno razmišljati o budućnosti i osnivanju porodice kad se steknu uslovi, odnosno kad se zaradi dosta novca. Međutim, znao je da izlaska iz sveta podzemlja nema:

- Ja ne verujem u to povlačenje - to je priča za neke nabeđene mangupe. Nema tu povlačenja! Čim si jednom počeo da živiš ovakvim životom, živećeš tako dokle postojiš.

Poginuo je u obračunu u novobeogradskom hotelu "Putnik" 12. februara 1995. godine. Tu su bili smešteni učesnici bokserskog turnira "Beogradski pobednik" i on je oko osam sati ujutro otišao u hotel da od takmičara Slaviše Popovića uzme fotografiju s posvetom. Napuštajući hotel, zasmetalo mu je kako ga je pogledao bokser Radovan Radusinović. Posle nekoliko razmenjenih reči, potegao je pištolj i u pravcu Radusinovića i njegovog prijatelja ispalio šest hitaca. Zatim je istrčao napolje, dobacivši svojim prijateljima da beže jer je "izranjavao ljude". Usmrćen je metkom u leđa.

Ostaće upamćen kao momak kratkog fitilja. Čuvena je priča da je za vreme robijanja u CZ-u većinu vremena proveo u samici jer je voleo da provocira i napada čuvare. Bio je na ratištima od 1991. do 1993. godine.

Bio je član 63. padobranske brigade, a kasnije i vojne policije. Prema rečima vojnih lica on je bio odličan i disciplinovan vojnik. Po povratku sa ratišta učvrstio je veze i preuzeo kontrolu nad podzemljem Novog Beograda.

(Kurir.rs)