ISTINA U VRTLOGU GLOBALNOG RIJALITIJA: Zašto se o misterizonom nestanku Ane Volš sa obe strane Atlantika gleda kao u mali ekran i TV seriju

Jedna za drugom, smenjuju se "ključne vesti" i "nova saznanja" i svemu što ima i najdalje, neretko i nikakve, veze sa potencijalnom žrtvom. Bez obzira na to što joj nije zvanično saopšteno ni da žrtva postoji, jer žena nije pronađena, javnost se, i sa ove i one strane Atlantika, "naslađuje" novim i novim interpretacijama "profila" Ane, njenog muža Brajana, otkrićima o njihovoj prošlosti i izjavama o razmiricama koje su imali u braku...

Niko, očigledno, i ne pomišlja da postoje neki, sasvim sigurno živi i skoro sigurno uznemireni i povređeni ljudi, poput majke, sestre ili dece, koji to čitaju. Čak i ako ne čitaju, moraju imati teškoća da izbegnu to "bombardovanje" navodnim vestima u kojima je istina najčešće potpuno zanemarena.

Postoji li tu granica, zakonska, kad su već ove moralne suviše elastične i podložne individualnom tumačenju? Kako, u eri mnogobrojnih TV serija i bezbroj kanala koji nam danonoćno prikazuju "istinske zločine", kontrolisati sebe i svoju detektivsku žicu, ili biti realan i svestan toga da se, ni posle pogledanih milion sati o forenzičarima, istražiteljima i inspektorima - ne postaje detektiv!

- Nije nikakva novina da pravi kriminalistički slučajevi, pre svega ubistva, privlače veliku medijsku pažnju - konstatuje i pisac trilera Đorđe Bajić. - Neretko oni bivaju pretočeni i u film ili u knjigu, a postoji i vrlo popularan žanr true crime, oko kog se u Americi razvila kompletna industrija. Kod nas su mediji nakon ubistva pevačice Jelene Marjanović primetili u kojoj meri ljude intrigira ta vrsta sadržaja.

Obično su, u medijski "najatraktivnijim", koliko god to bilo strašno reći u tom kontekstu, pričama, žrtve - lepe, mlade žene. To primećuje i Bajić, i dodaje:

- Upravo je to, nažalost, slučaj i sa Anom Volš. Novinari pišu, to je njihov posao. No morala bi da postoji i svest o tome sa koliko pažnje bi trebalo pristupiti ovakvoj tematici, doslovno "u rukavicama", uvek obraćajući pažnju na to da roditelji, ili deca žrtve mogu sve to da čuju ili pročitaju, uvek sa mišlju da postoje neki realni ljudi sa svojim životima i emocijama koje bi neistina mogla da zaboli. Istina je da se od svega pravi senzacija i da nemamo nekakvo suzdržano izveštavanje o činjenicama, bez senzacionalizma. Pritom, ako kao u slučaje Ane Volš i ne znamo šta se tačno desilo, on nije niti može biti ni blizu sudskog epiloga, a pitanje je da li ćemo ikada i saznati, Mnoge stvari zauvek ostanu nerazjašnjene... Tada već sve pomenuto liči, i prerasta u lešinarenje. Priča kojom bi trebalo da se bavi isključivo policija, tretira se kao rijaliti, iako ti ljudi o kojima je u stvari reč ne pripadaju ni na koji način svetu rijalitija.

Bajić naglašava da nema ničeg strašnijeg ni konačnijeg od ubistva, i da je užasavajuće tretirati ga kao nekakav "materijal za dalju obradu". Naš sagovornik dodaje da se, kao i svaki pisac krimića, neretko i sam inspiriše stvarnošću, vestima iz medija koje neretko nadilaze maštu i najmaštovitijih autora - ali da to uvek ostaje na nivou inspiracije:

- Naravno da imam inspiraciju u stvarnom životu ali to, uzeto iz života, onda prolazi moju potpunu obradu. Ne želim da, kačeći se na realne zločine, pokušavam da povećam svoju popularnost.

Zainteresovanost ljudi za teme smrti ili misterije, za slučajeve koji su nesvakidašnji a ipak realni, u smislu da je to nešto što može da se dogodi svakom od nas, je razumljivo - makar sa aspekta psihologa, potvrđuje nam i docent dr Ivana Peruničić Mladenović, specijalista medicinske psihologije, koja radi u Institutu za mentalno zdravlje i na Filozofskom fakultetu.

- U ljudima kada čitaju ili slušaju o tome prorade razne emocije - navodi dr Peruničić Mladenović.

- Međutim, dok se neki, većina ljudi, identifikuju sa žrtvom, postoji i određen broj ljudi kod kojih će doći do identifikacije sa agresorom. Zbog toga je Svetska zdravstvena organizacija još davno dala smernice novinarima, koje upućuju na pravilan način izveštavanja o svim tim delikatnim temama, upravo u ovakvim situacijama. Ipak, očigledno je da se novinari u trci za senzacijama, klikovima ili lajkovima, ponašaju kao da nisu nikad upoznati sa njima, kao potpuno neupućeni. Oni kao da zaboravljaju, ili zaista ne znaju, kako kroz takvo, preko svake mere senzacionalističko novinarstvo, nesvesno pospešuju, čak otvaraju mogućnost za agresivno ponašanje i nove incidente ili zločine. To je, naravno, pitanje novinarske etike.

Dakle, budući da pojedinačni novinari možda nikada sebi neće postaviti ova pitanja, neophodno je da urednici, vlasnici, slažu se naši sagovornici, sebi odgovore da li im je cilj izveštavanje - obaveštavanje javnosti, ili je cilj proizvesti senzaciju.

U svakom slučaju, Anu Volš neće vratiti, a najverovatnije ni pronaći, niti jedna od bezbrojnih "najnovijih" i "ključnih" vesti o tome šta je gde zapisala, navodno uradila ili rekla... A na svakome je od nas, zasad, dok poplava ovakvih sadržaja ne bude zaista bila na neki način regulisana, da se zapitamo - da li, i zbog čega tačno, takve sadržaje tražimo, uporno otvaramo i čitamo.

Ko je ubio Loru Palmer

ZNAO je reditelj Dejvid Linč, mnogo pre interneta u svakoj kući, da je potreba ljudi da ispredaju svoje priče i rešavaju slučajeve umesto policije, koliko god duboko bila zapretena, prisutna negde u ljudima. U izmišljenom gradu iz naslova kultne TV serije "Tvink Piks", smeštenom u severoistočnom delu države Vašington, okruženom misterioznim šumama, svi su imali svoju priču - baš kao što je i svaki pojedini gledalac imao svoje rešenje ubistva lepe Lore Palmer (na slici u krugu).

Samo ubistvo, oko koga se sve vrti, nikada nije ni trebalo da bude rešeno, rekli su kreatori serijala. Trebalo je da o(p)staje kao centralna tema, uz koju se sve vezuje, do kraja, tako da misterija oko smrti Palmer ostane živa. Svakako su znali kako se to radi.

Verterov efekat

PERUNIČIĆEVA podseća i na sličnu, u psihologiji odavno uočenu i definisanu, mogućnost kad je reč o neetičkom izveštavanju o samoubistvima:

- Efekat imitativnog samoubistva je dobio ime po Geteovoj knjizi "Jadi mladog Vertera" čiji se junak ubija zbog ljubavi. Pokazalo se da je, kada god se previše senzacionalistički, sa prizvukom glorifikacije počinjenog, izveštavalo o samoubistvu neke osobe, koja može biti i fiktivni lik iz neke serije ili filma, dolazilo do porasta broja samoubistava, koja su bila imitativnog karaktera.